Ninova nagrada: ni po babu ni po stričevima

Na pomisao o nagradi najpre mi padne na pamet jedno: da uvek ima više onih koji zaslužuju da budu nagrađeni nego što ima nagrada. U idealnoj situaciji, to znači da će, ako ne svi a ono ber neki od njih jednom biti nagradom i ovenčani. A to dalje znači da treba pisati i slikati i komponovati… dakle baviti se svojom umetnošću stalno, bez obzira na nagrade. Jer, najzad, niko ne piše imajući na umu određenu nagradu. Ili ipak piše, slika, komponuje s takvim ciljem… ? To otvara pitanje ambicije u stvaralaštvu, koje je složeno i zaslužuje posebno razmatranje.

Ove, 2019. godine, u dodeli najznačajnije književne nagrade u Srbiji, i jednoj od najznačajnijih u regionu, debitovao je novi žiri. Pre, a naročito posle dodele ovogodišnjeg NIN-a, raznorazne ugledne i manje ugledne zavidljive duše usredsredile su se na blaćenje ljudi čiji je zadatak bio da donesu odluku o romanu godine. Ostali su bili manje-više ravnodušni. A imam utisak da se većina onih koji spadaju i u jednu i u drugu kategoriju nije čak ni obavestila o ljudima o kojima je reč, ako već o njima slabo znaju.

Krenimo zato redom.

Tamara Krstić (1974), novinarka je koja dosledno prati književnu scenu književnim kritikama, prikazima i intervujima u raznim medijima, sa ozbiljnošću i posvećenoću po visokim standardima te profesije. U žiri za Ninovu nagradu ona unosi dimenziju novinarstva,  veliki medijski prostor i njegovu publiku, što pridaje neophodnu širinu odlučivanju o tome koje će književno delo biti nagrađeno kao najbolje u jednogodišnjoj produkciji.

Kredibilitet Marjana Čakarevića (1978) podržavaju ozbiljni esejistički i kritički tekstovi o književnosti i autorima u vrhu svetske literature. Njegov opus karakterišu radovi koji publici prezentuju uvid u književnu umetnost u pravom smislu te reči. Pored toga što je aktivan u periodici, Marjan Čakarević je i pesnik zasluženo nagrađivan najznačajnijim nagradama. Kao takav, skrenuo je pažnju i podario mnogo književnoj publici svih generacija, vraćajući veru u književnu kritiku i poeziju na našim prostorima. U pesmi „Gost u domu“, posvećenoj uspomeni na dostojanstvo Jana Skacela, Čakarević je napisao sledeće: „trebаlo je pisаti neprikosnovene stihove, / zаjedno sа nekolicinom / čuvаti ključ (domа), / iаko ih je nekolicinа u svаkom slučaju; / ono bitno / uvek je pucаlo u oči, / potom susprezаnje, / iskustvo iskušenjа, / nаjviše strepeti od tih sitnih, / beznаčаjnih kompromisа“. Pored ostalih, za mene su ovi stihovi dovoljno jemstvo u Čakarevićevo dostojanstvo i otpor prema sitnim, beznačajnim i inim kompromisima.

Ivan Milenković (1965), dugogodišnji novinar i urednik „najkulturnijeg od kulturnih“ radijskih programa, Trećeg programa Radio Beograda, o kojem je nekada kružila šala da može da zakupi autobus za svoju publiku i povede je na izlet, nastala ne kao kritika samog programa nego kao kritika društva u kojem kultura nema zasluženu pažnju van sitnih čaršijskih interesa. Njegovo bavljenje savremenom francuskom i političkom filozofijom, prevodilački rad sa francuskog i italijanskog jezika (prevodio je Deridu, Fukoa, Deleza), radovi objavljeni u zemlji i inostranstvu, te urednički potpis kapitalnih dela u izdavaštvu, kao i knjiga eseja, kritika i prikaza, svakako ga preporučuju kao pouzdanog člana žirija koji odlučuje o značajnoj književnoj nagradi.

Zoran Paunović (1962), univerzitetski profesor, pisac, priređivač, naučnik i prevodilac kapitalnih dela, kako savremenih (Barns, Kaningem, DeLilo, Oster, Houp…) tako i istorijskih (Džojs, Konrad, Nabokov, Vonegat…) poseduje bibliografiju iz svih ovih oblasti delovanja koja bi ispunila više prostora od ovog teksta. I on je imao mnogo posla i taj je posao obavio i obavlja kvalitetno i sa zavidnim pregalaštvom. U prevodilačkim krugovima slovi za velikodušnog mentora i kolegu koji će podstaći, podržati i pomoći mlade prevodioce. Ne verujem da je potrebno reći više o njegovom kredibilitetu i stručnosti na polju književnosti.

Branko Kukić (1950), osnivač i urednik časopisa i izdavačke kuće „Gradac“ iz Čačka, posvetio je profesionalni vek rovovskoj borbi da se „Gradac“ održi decenijama, iako znamo koliko je zahtevno održati književni časopis kao takav u našoj kulturnoj sredini. Taj poduhvat je tim začudniji s obzirom na teme i autore kojima se Branko Kukić sa svojim saradnicima dosledno bavio. Bojim se da je književna publika, ovdašnja i u regionu, za takve teme, a naročito komparativan uvid u njih, osim „Gradca“ imala malo izvora. U svakom broju, pored kvalitetnih tekstova, „Gradac“ nam je poklanjao i poklanja obilje referenci za dalja čitanja i širenje vidika. Da nije Branka Kukića, šira publika ne bi, naročito u vreme pre ere interneta, ali ni posle, došla do fundiranih informacija, da ne kažem da gotovo ne bi ni čula za Gurđijeva, Majmonida, Hermesa Trismegista, Pavla Florenskog i sl. I malo ko se, sem njegovih publikacija, tako pronicljivo bavio temama misticizma, melanholije, smrti, gnostičkih učenja, apokalipsom, ali „zaboravljenim“ piscima kakav je npr. Žan Žene. Kad smo već kod zaboravljenih: u intervuju povodom jubilarnog, dvestotog broja časopisa „Gradac“, posvećenog Miroslavu Krleži, Branko Kukić je napomenuo kako je Krleža ponovo “novi” pisac, pisac kog treba „otkrivati“, aludirajući tom nimalo bezazlenom izjavom na kancerogenu pojavu neznanja, nečitanja i površnosti u našoj kulturi. Branko Kukić je, jednom rečju, kulturni poslenik iza kojeg stoji delo koje mu daje kredibilitet. Volim tu sad već zastarelu reč „poslenik“, jer znači – da je bilo posla. Kulturni poslenici, pogotovo Kukićevog kalibra, nisu samo delatnici nego i ljudi izloženi javnosti. Istraživanjem na tom polju, otkrićemo niz njegovih beskompromisnih kritičkih izjava za javnost u vremenima kad to nije bilo uputno, a bogami ne uvek ni bezbedno. U jeku užasa koji je devedestih vitlao regionom, Kukić je bez zazora rekao da smo „javna kuća u plamenu“. Čuvši da je izabran u žiri Ninove nagrade, ta izjava je u meni je pobudila nadu da će na ruševinama tog bordela nešto sazidati, makar svojim glasom za roman godine, kao što je i do sada činio, jednostavno zato što zna šta je dobra knjiga i što se do sada nije zalagao ni za jednu lošu.

Ne znam za vas ali, kad se pročita bar nešto od onoga što su uradili, meni ovaj žiri uliva poverenje. Na njima je da ga opravdaju. Kao zaključak ostaje nam ono već opšte mesto, ali ne manje istinito: da, pre no što se o o ljudima i knjigama donese sud, treba čitati. Najzad, zbog čitalaca se knjige i pišu, a i nagrađuju, ili bi tako barem trebalo da bude.