O očevima i ocima

Upravo jedne od bezbroj takvih večeri u restoranu Kluba književnika, Ksenija je upoznala Dušana. Sedeo je za nijansu preterano opušteno i nehajno. Stavom, položajem i govorom tela uveravao je posmatrača da je gospodar situacije, svoj gospodar i gospodar teme, bezmalo svake teme. Suptilna nota samoprezentacije odudarala je od situacije i ona ju je odmah ulovila.

Posmatrajući ga, pitala se šta je to u njemu preskočilo barijeru iz mučne tame na svetla pozornice ponosa. Deda obućar? Majka priučena švalja kod koje su šile matere njegovih drugova? Invalidna sestra koja nije za pokazivanje?

Ispostavilo se, naravno, da je, u svojoj trideset četvrtoj godini, nosio teret muških predaka, koji tek što je bio procesuirao i ugradio u svoju ličnost.

Zašto “naravno”? Desetak godina kasnije, moja majka će, u Americi, zapisati u dnevnik: „Trebalo je da znam da nije žensko u pitanju. Majke i sestre su dovoljno umotane u svoje mitske uloge da uvek obezbeđuju muškarcima fantazije o tome kako su voljeni i da su veliki zaštitnici. Umotane da im se oči ne vide. I zato ih ne romansiraju u porodičnim narativima kao pojedinačne životne priče, već samo kao arhetipove bajki o potpori, žrtvama i nejači kojoj su potrebni. Kao likovi, žene mogu da žive slobodno samo u ženskim pričama.“

Ali da se vratim Dušanu. Izvor nemušte muke za njega je bio Otac. Otac zabavan, šarmantan, inteligentan, lep, opsenar pričama o strasti i lepoti življenja, koji u životu nije postigao ništa. Bio je prodavac u trafici u centru rodne varošice.

Ni trafici ni tom radnom mestu samima po sebi nije ništa falilo ali, u svetlu očevog mladalačkog oreola zlatnog dečka koji je obećavao, predstavljali su nesavladivo oštar kontrast. Nesavladiv za Dušana, ne za oca. Otac je blaženo šarmirao svojom momačkom neodoljivošću svakog ko je želeo da ga sluša. Trafika je za njegovog sina, dok je bio dečak, predstavljala univerzum za sebe, Ali-Babinu pećinu s blagom, toliko raznovrsnim da je svaka od bezbroj sitnica mogla postati početak nekog puta ispunjenog avanturama.

Očeve priče su, međutim, već početkom Dušanovog puberteta, počele da zvuče šuplje. I sam gimnazijalac, slušao je oca kako po ko zna koji put pripoveda o svojim srednjoškolskim uspesima i podvizima. Kako se i dalje osmehuje i, sa nevinom verom u sebe, gleda u budućnost kao onaj zlatni dečko koji je nekada bio, kao da je čitav život pun obećanja tek pred njim. A pred Dušanom je bio čovek nadomak pedesetih, proređene kose i zastarelog žargona. Ubrzo su očeve priče prestale da zvuče šuplje i počele da bude žalost. A trafika je postala njihov melanholični mizanscen.

Jedino Očevo pravo uporište bila je porodica. U kratkom blesku svoje lične istorije, uspeo je – pošto se vratio iz vojske, gde je organizovao priredbe i slične kulturnopolitičke događaje i sasvim se lepo proveo – da zavede jednu od najpopularnijih devojaka u gradu, da se oženi njome i napravi joj sina. Obezbedivši tako sebi osnovnu društvenu potvrdu vrednosti, mogao je manje-više spokojno da nastavi da živi u mladosti, prepuštajući drugima da trpe zbog toga.

Ukratko, očev lični pucanj u prazno, od kojeg nije odustajao, pogodio je Dušana. Sin je bio nemoćan i bez ikakvog štita i oružja pred takvom situacijom. Da je otac bar bio alkoholičar, ili nasilan, imao bi protiv čega da se bori, imao bi neku nepravdu korisnu za lična životna opravdanja, možda čak i za vruću ideologiju. I najzad, imao bi šta da oprosti.

Ali otac je bio blag, čestit i dobar čovek. Kao i njegov otac, uostalom.

Dušanu ni deda nije bio pogodan za romansiranje porodice i stvaranje ličnih mitova. Sin kolonizovanih seljaka bezemljaša, nekako je propao kroz socijalistički društveni grid i postao niko. Bio je potkivač stoke, nedorastao kovačkom mitu jer u njegovoj priči nije bilo konja niti je to čime je izdržavao porodicu zahtevalo neko zanatsko umeće. Jednostavno, kupovao je potkovice u gvožđari zadruge, i zakucavao ih na kopita goveda. Ničim se naročitim nije isticao niti je sudelovao u nekim posebnim zbivanjima, čak ni svakodnevnim. Njegov život nije mogao da bude materijal za velike filmove balkanskih reditelja. I on je bio blag, čestit i dobar čovek, ali tih, nezainteresovan za svoju okolinu, ili se bar tako činilo. Sve što je Dušan upamtio o svome dedi moglo je da stane u jednu, najviše dve rečenice. Dok ga je zdravlje služilo, potkivao je stoku od jutra do mraka, a potom večerao i pre spavanja slušao radio koji su mu jednom dali u kombinatu u zamenu za potkivanje debelih, lepookih krava. Voleo je valjuške s krompirom koji – premda najobičnija, siromaška hrana ravničara – nikad nisu prestali da budu novina i poslastica za dete doseljenih gorštaka.

Kad je došao u Beograd na studije, za Dušana je to (kao za sve koji tako mladi dođu u veliki grad) predstavljalo olakšavajuću okolnost jer mu je pružilo priliku da sam sebe vaspita, izgradi i izmisli. Ali ne i da izbriše tablu i podlegne iluziji o tabuli rasi, toliko naivan nije bio. U šali je govorio da ga je za to opremio neki neznani bosanski predak, neki jazavac pred sudom. Doduše, pritom je i dodavao da je Jazavac pred sudom jedino autohtono delo, a možda i najveće dostignuće srpske kulture i politike. „To je naš Proces, naš Zločin i kazna, naša Buka i bes, naši Plodovi gneva u traganju za izgubljenim vremenom“, govorio je.

Završio je filozofiju kao najbolji student u klasi i odrastao u cinika toplog srca i nežne duše, sklonog šali bez žaoke. Rano je stekao uverenje, koje mu se kasnije u životu samo utvrdilo, da od predaka ne možemo pobeći i da ne treba da bežimo, da su oni Zenonove kornjače brže od zeca i da baš zato treba da rađamo decu, jer u njihovoj odgovornosti za nas, a ne obratno, počiva jedina nada u svet. Ali ne u velikim istorijskim narativima već u privatnoj istoriji unutarnjih borbi, radosti i stradanja, koje su zajedničke svim ljudima. Premda ni tih ni blag, i on je bio nežan otac svojoj deci koja su rasla uz njega.

Jedan od najboljih novinara poslednje dekade socijalističke ere, kratko vreme pred raspad zemlje bio je ostvareni zlatni dečko umesto svoga oca. Trafika i očeve priče i varošica iz koje je došao već su bili izbledeli i potonuli u zaborav. Više nisu imali nikakve veze sa njim. Ostala je samo očeva životna storija i otac kao apsurdno-komični lik koji ne prestaje da boli. To je bio koren njegovog svetonazora, njegovog odnosa prema pričama, pripovedačke poetike i okretanja distopiji, izvorište iz kojeg će nastati spis U zemlji mraka i vitezova.

Ksenija je sve to saznala postepeno, tokom godina dok su bili ljubavnici, u nokturnalnim lutanjima gradom koji je on poznavao neuporedivo bolje od malograđana što su se dičili odličjem rođenih Beograđana. Bio je kod kuće u parku Manjež, gde se noću tukao braneći homoseksualce koje su pravi muškarci u mraku prebijali lancima, drugovao s ljudima s društvene margine suterena, gradskih udžerica i novobeogradskih solitera, muvao se po sumnjivim mestima uz reku, stanice i mostove, gde se gazilo po kondomima i iglama, i gde su mu trandže plakale na ramenu kao najbolje drugarice.

I sad me je vodio tim lavirintom svojih staza i pokazivao mi Grad. Bez očinskog patronizovanja, sa suptilne distance.

(Odlomak iz romana Fusnote)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s