FUSNOTE: Mape zapostavljenih stvari

Dešava mi se da sanjarim o raznim kartografskim projektima. Možda zato što sam dete iseljenika. Vidim sebe kako crtam mape prostora otpora. Karte promena granica nade. Živog peska. Predela izvan svega poznatog, koji ne mogu da budu teritorija. Karte ostrva zadovoljstva. Mapu autoportreta putnice s pejzažima u magli, pribežištima i ničijom zemljom, gde granice dišu pa nestaju. Karte ulica intime.

Mape zapostavljenih stvari, onih koje svakodnevno gledamo i koristimo, a ne vidimo ih. Na primer, imenice. Vlastite se pretvaraju da su posebne, a zajedničke da su opšte, da su svet. Kao reč „mama“. Oslovljavati tako Kseniju ponekad je bilo združeno s nesigurnošću. Njeni postupci bili su manje-više isti kao i kod svih mama koje sam poznavala, ali izvor im je bio drugačiji. Kad sada razmišljam o tome, čini mi se da je moja nesigurnost poticala odatle što je nisam poznavala, što se u mojoj vizuri prečesto javljala kao strana, kao neko drugi van mene. A i kako ćemo ih poznavati dok ne odrastemo?

Osim knjiga i fotografija, Ksenija je u iseljenički život prenela još samo jedan predmet – svoje violončelo. Muzika je bila moja prirodna sredina, moja voda, zato što ju je ona neprestano slušala, šta god da je radila. Međutim, kod kuće nije svirala često. Svirala je u kulturnom centru našeg malog mesta, sa svojim prijateljima muzičarima.

Kad god me je vodila sa sobom na probe, sve u bezi s tim me je zbunjivalo, tad su nepoznati izvori u mojoj mami bili najočigledniji, a moja nesigurnost najmučnija.

Van proba nisu se viđali. Niko do tih ljudi nije nam dolazio, ona je o njima veoma retko pričala. Stoga u mojim očima nisu bili prijatelji, samo muzički ansambl. Niti su uvek svi bili prisutni – to je zavisilo od kompozicije koju su uvežbavali. Ali sve sam ih poznavala. Profesor muzike u srednjoj školi punoj nemuzikalne dece. Službenica u lokalnoj turističkoj agenciji, čija je ambiciozna majka slala decu na razne vannastavne aktivnosti: sportske treninge, časove muzike, drame i stranih jezika. Imigrant koji nikad nije govorio o svojoj zemlji i svojoj prošlosti. Advokat kom su roditelji zabranili studije muzike i upisali ga na prava, za šta su štedeli, odvajali od usta da bi imao sve što oni nisu imali. Sredovečni gospodin s bradom, čovek starinskih, zvaničnih manira i alkoholičar, koji se doselio iz nekog drugog kraja zemlje, gde je ostavio svoj život. Radio je kao pomoćno osoblje u jednom restoranu i izostajao sa proba samo kad, jednom godišnje, toliko podlegne alkoholu da moraju da ga smeste u bolnicu. Nastavnica društvenih nauka, za koju je čak i meni – koja nisam znala ni šta je seks ni šta je iskustvo – bilo jasno da nema nikakvog seksualnog iskustva, da je niko nikada nije tako voleo; žena suve svakodnevice, suvih misli, života ispunjenog suvim predelima u kojima su cvetovi želje umirali polako i bolno.

Svi skupa, zajedno s mojom majkom, bili su to takozvani obični ljudi, nisu bili profesionalni muzičari. Nisu čak održali nijedan koncert, pamtim samo da su unedogled uvežbavali, u beskonačnim probama bez cilja.

Ksenija je bila potpuno neprepoznatljiva iako nimalo drugačija nego inače. Prekidali su i s voljom počinjali ponovo; u toku sviranja bi se zgledali nasmejali nečemu što je neko izveo na svom instrumentu; u pauzama komentarisali partituru i tumačili je; bili su opušteni i srećni, ne mareći za greške, neusklađenost, prekide i klavir kojem je bilo potrebno štimovanje. Izolovani od svega i svih oko sebe. Ispunjeni čistom radošću.

Slično je i sa ljudima koji pevaju u horovima. To sam videla tek na studijama. Moja cimerka Lorin, studentkinja hemije, pevala je u dva hora: studentskom i crkvenom. U početku našeg zajedničkog stanovanja, pre nego što sam to otkrila, nikako nisam mogla da dokučim zašto me toliko podseća na moju majku. Lorin je želela da bude dečji pisac, skromnu stipendiju dopunjavala je prihodom od dilovanja droge u kampusu, bila je privlačna zbog vedre i optimistične prirode i mnogo sam je volela. Ali to je već druga priča.

Dakle, moja mama je u muzičkom bablu tih proba bila neko drugi, nepoznata. A ja, s gejmbojem u rukama (zašto nije gamegirl?), borila sam se s ljubomorom, besom i jadom zbog osećanja da me je napustila i otišla nekuda daleko, u neku vilinsku zemlju u koju za mene nema portala, koje verovatno nisam ni vredna, i u kojoj je srećna jer je zaboravila na mene. Zbog toga sam posle probe bivala mrzovoljna i ponekad lagala da mi nije dobro, pa ne bismo otišle na kafu i kolače sa ostalima. Sada me zbog toga peče savest jer taj njihov muzički svet, te probe orkestra, danas su mi jedna od najdragocenijih uspomena; praktična nastava kako živeti, koja je dovodila u pitanje sve najvažnije vladajuće matrice o ambiciji, nadmetanju, uspehu.

Bradati gospodin pomoćnik u restoranu bio mi je drag. Stanovao je u susednom mestu i Ksenija ga je vozila kući jer smo živeli u istom pravcu, on samo malo dalje. Kupovao mi je gumene bombone i pričao zanimljive pričice dok smo se vozili. Svaki put bi insistirao da učestvuje u ceni goriva, a moja mama je blago ili šaljivo, ali kategorično uvek odbijala. Umela je da odbije tako da nemaš nikakvog izlaza. A mene bi svaki put zabolelo kao nepravda što ga bar jednom ne pusti da plati, čak sam je se pomalo i stidela zbog toga. Kad sam joj jednom prigovorila, kazala je nešto, za mene sedmogodišnju potpuno zagonetno: „Sonja, ne možeš sačuvati ničije dostojanstvo ako ga je sam izgubio.“ Tako je razgovarala sa mnom i umela je da bude tako nemilosrdna u davanju. Tek mnogo kasnije shvatila sam po koju se cenu nauči veština odbijanja.

Zaustavili bismo se pred motelom s tremom i nizom vrata na kojima su bili brojevi boje zlata. Bradati gospodin bi izašao, zahvalio se i oprostio pa, s violinskom kutijom pod miškom, otključao vrata sa zlatnim brojem i nestao u svome stanu. Ksenija je za to vreme palila motor i okretala auto da se vratimo. Poslednje što bih videla bilo je kako se pali svetlo u prozoru violiniste. Ubrzo bismo stigle u Sidar Bej, sad već u potpunom mraku, i meni su svi osvetljeni prozori u našem gradu slali istu poruku, o usamljenosti.

Šubertov Trio No. 2, Op. 100, Andante con moto je kompozicija koja me uvek vrati tim muzičarima i njihovoj radosti, samo njih vidim kad ga slušam. Takva je moć muzike.

***

S druge strane, imenicu „tata“ izgovarala sam lako kao što dišem, kao što pijem vodu. Oboma sam mogla da kažem sve o sebi, ali Edinu sam govorila s većim apetitom i u nadi da će mi pomoći tako što će učiniti ili reći nešto umesto mene. Ta nada se obično ne bi ispunila, ali tako da to ne primetim.

Jednom sam mu pričala i o Ksenijinom muzičkom mehuru, o njenom orkestru i samo njenom svetu, o tome kako je umela da bude hladna i surova, o svom osećanju napuštenosti i svojoj nesigurnosti. Edi je podigao živu morsku zvezdu i zavitlao je u more, a onda rekao: „Sećanja su selektivna i aktiviramo ih po potrebi. Zašto si se baš toga sada setila?“

Pitanje me je pomelo, skrenuvši me sa slatkog puta samosažaljenja. Dok sam razmišljala šta da mu odgovorim, nastavio je: „A ja sam se sad setio kako ste sadile cveće i pevale Una Notte a Napoli uz Pink Martini što je treštao sa zvučnika. I igrale ste i smejale se. I gađale ste se zemljom. Sećaš se? Tako sam vas zatekao.“

Koračali smo obalom posle oseke i razgledali naplavine. Pogledao me je, nasmejao se i dodirnuo mi prstom vrh nosa. A onda nam je pažnju privuklo parče drveta koje je izbacio okean. Ličilo je na deo nečeg većeg i složenog, možda lepog.

Nije rekao: „Ona je oštećena, treba da je razumeš.“ Nije rekao ni: „Nije imala majku pa ne ume uvek da bude majka.“ Niti: „I roditelji su ljudi, nisu bogovi.“ Nije rekao ništa od toga što bih ja sada možda rekla, ne nužno istinito, a ni pravedno. Nijednom rečju nije nju razmatrao. Edin nije tako video život, a i bio je lojalan, uvek i po svaku cenu. Umesto otrcanih klišea, samo je izvukao drugo sećanje, kao kartu u igri razgovora koja se među nama nikad nije završavala.

(Odlomak iz romana Fusnote.)

Rating: 5 out of 5.

Adrienne Rich Anne Carson Bernardin Evaristo Bukerova nagrada za književnost 2019 citati Divna Popov Divna Popov poezija Edrijen Rič En Karson Exit Wounds featured filozofija fleš književnost Fusnote Ingeborg Bachmann knjige 2021 Lidija Dejvis ljubav Meri Oliver Meri Oliver poezija moja poezija moja proza my poetry naučna istraživanja nemačka književnost Nobelova nagrada za književnost orgazam Paul Celan Pesma detinjstva pesnikinje Peter Handke poezija poetry on monday poezija ponedeljakom poezija ponedeljkom Poezija Semjuela Beketa seks Semjuel Beket Svakoga jutra Tomas Transtremer vizuelne umetnice Women reading šta čitam žene čitaju ženska solidarnost ženski film

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s