Fusnote: Samo jedan dan

Možda se, u poslednjem pokušaju, upustila u celodnevni napor da bude turistkinja. Najpre je šetala promenadom uz more i kupila sladoled. Oko kolica s prugastom tendom i frižiderom tiskali su se ljudi i deca. Među njima, usmerenim na sebe i svoje potrebe, niko je nije ni okrznuo pogledom. Čak i prodavačica je gledala samo u novac u njenoj ruci. Bila je nevidljiva i slobodna, i to je bilo prijatnije i od sladoleda i od naleta svežeg vetra na vrućini. Živnula je, možda turizam i nije tako neprijatan i beskoristan.

Potom se provozala brodićem momka u šarenoj košulji, na čijoj je reklamnoj tabli u pristaništu bilo toliko teksta da su poslednja tri reda bila znatno sitnija kako bi sve stalo. Nosio je kapetansku kapu, šeretski nakrivljenu u strahovito sladunjavoj aromi klišea. Na brodu, kad su sunce i vetar i talasi bez kopna izgubili čar novine, pogledala ga je pažljivije i uvidela da zapravo i nije mlad. Više je bio večiti dečko zaglavljen u stereotipu havajke, mladalačke vedrine, bezbrižnosti, lažnog obećanja uprkos krupnim i sitnim slovima. Plovidba je bila jednolična, kao i glasna muzika na palubi. Mogla je da ostane na tom brodu neodređeno dugo, do kraja radnog vremena ili dok ne potone.

Ostali turisti su, izgleda, imali drugačiji doživljaj: smejali su se, razgovarali, neki čak i plesali uz buku sa zvučnika. Budući sama žena, na brodiću nije bila nevidljiva. Naspram nje sedeo je bračni par i muž ju je pipao pogledom, uporno i detaljno, skrećući oči ka moru svaki put kad se ukazala prilika za susret s njenim očima. Neki bračni parovi su tako očigledno bračni, pomislila je nezainteresovano i zaboravila na njih. Turista-samac srednjih godina nije izbegavao njen pogled. Ispravno procenivši da kod nje nema šanse, trudio se da izgleda kao predator ne bi li ipak nekako udovoljio sebi. Bez brige, svaki muškarac može da bude predator, poželela je da mu kaže. Čak i žalosno smešan večiti mladić, lažni kapetan koji je već počeo da se suši. To je običan odnos fizičke snage, kojom su večno opijeni, a kad je nemaju, onda posegnu za raznim protezama moći, hladnim i vatrenim. Gledali su je i neki dečaci s vidljivom agonijom neprekidne poluerekcije ispod šorceva. Neki od njih će posle možda napisati ljubavnu pesmu, pomislila je i stresla se. Kapetan Šarena Košulja je nije gledao. On je mislio na to koliko će još tura voziti i koliko zaraditi toga dana. To je olakšavajuća okolnost kod poslovnih ljudi, ali kratkotrajna, dok se novac ne otkrije kao još jedna proteza moći u muškom arsenalu.  Jedna od primamljivijih.

Posle panoramske plovidbe, još malo je prošetala obalom. Žene bi povremeno obraćale pažnju na njen asesoar – naočari za sunce, platnenu torbu, šešir, sandale. Milena je imala ukusa bez napora i želje za doterivanjem, zbog čega su je svi doživljavali kao lepu iako to nije bila.

Akvapark na kraju šetališta pogodio ju je odbojnošću kojom su je od detinjstva zasipali lunaparkovi, čak i najmanje vrteške, ringišpili, rolerkosteri i slični mehanički melstromi i vrtoglavice. Ustuknula je, obazrela se oko sebe dezorijentisana, upola probuđena. Šta još rade turisti u ovakvim gradovima? Mora da negde postoji plaža, setila se. Od prolaznice je saznala da se nalazi na suprotnom kraju keja, pa se uputila nazad. Rastojanje nije bilo veliko, najviše kilometar i po, ali ona ga je prešla kao da se nekoliko puta popela navrh brda, skotrljala u podnožje i ponovo popela.  

Turisti idu na plažu i turisti se sunčaju. Iznajmila je najudobniju ležaljku s velikim suncobranom i stočićem. Dok je plaćala, setila se da joj nije ostalo još mnogo novca, ali ta nejasna informacija gotovo odmah je izbledela u pozadini. Dečko koji je primio novac podesio joj je suncobran i doneo koktel bolesno plave boje u velikoj, nakinđurenoj čaši. Imao je telo antičke skulpture i gipkost sportista kojima je Pindar sastavljao ode. Milena je volela klasičnu lepotu nekorumpiranu humanističkim idejama, pa su joj bili prijatni njegovi mišići, izvijanje torza pod suncobranom. Gledala ga je bez zazora. I zazor je već bio tanka crta kopna daleko iza nje. On nju nije video iako joj je ugodio iz autentične srdačnosti, bio je to mio dečko. Gledao je ispod oka jato kikotavih devojaka i povremeno nehajno oduvavao šiške sa očiju.  

Sunčala se i mazala losionom, sunčala i mazala. Nije bila gužva, žamorilo je kao na svim javnim plažama na svetu. Telo na susednoj ležaljci povremeno se oglašavalo prozuklim smehom.

Sunčala se i mazala i sunčala, nije znala koliko vremena, a onda ustala, obukla se i pošla dalje, ostavljajući za sobom kupalište i onaj plavi koktel, i dalje na stočiću, i dalje nepromenljivo svežeg izgleda.

Daleko niz obalu, sela je ispod betonskog nasipa, već van grada. Odozgo su se čuli automobili, sunce je zalazilo iza nje, nad morem je lebdela dnevna svetlost koja je mogla biti bilo koji dan, svaki dan, bilo gde, svuda. I tako se sunčala do večeri, i dalje, u noć.

Noć je bila bez meseca, more je bilo crno, vazduh nepomičan. Mada more nikad nije nepomično, dvostruko crnilo vode i vazduha pružalo je iluziju mira. Ustala je i pošla linijom belog šljunka, koji se jedini nazirao u mraku. Koračala je uz ivicu talasa, gledala u more, ali nije bilo ni traga od brodova, ni od mornara brodolomnika, nikakvog znaka, ničega, ni živog ni mrtvog. Samo neprekidno nadolaženje i povlačenje vode što usisava obalu.

Skinula se i zakoračila, bez straha. Talasi je izbacuju, zanosi se unazad. Nastavlja da gaca kroz vodu koja pruža otpor. Talasi se penju, ližu joj butine, zapljuskuju karlicu, gubi ravnotežu. Kako napreduje, povremeno naiđe veći i udari je u grudi, u oči joj prsne so.

Sad se talasi nadimaju oko nje, podižu je. Povlače je sa sobom ka otvorenoj tami.

Niko ne može da je vidi, niko ne može da je čuje. Voda je hladna, prija joj, sasvim ju je razbudila dok pliva sigurnim zamasima.

Usamljeni delfin čuo je plivačicu. Zaustavio se i posmatra je, ali čak je ni on ne vidi jasno u noći bez meseca. Kad je zaronio ispod površine, ugledao je samo dugu kosu rascvetanu oko lica. Usta su joj razjapljena u nemom kriku. Da je na suvom, čulo bi se nadaleko. Ali more joj je napunilo usta i nema zvuka i niko je više nikad neće čuti.

More je puno smrti, sad više nego ikad. Nije voleo da ga ljudi vide, čak ni kada umiru. Izronio je i otplivao sa strujom.

Na obali, tanki vodeni prsti jure po šljunku, između šešira i sandala, a onda i haljine, i zahvataju ih. Natopili su i torbu i podižu je, rastvorila se i pustila sadržaj napolje. Ruž za usne, olovka, novčanik, knjiga, ogledalce, igraju na talasima koji će ih odneti.

A možda je bio dan i srela je smrt na ulici. Smrt je izgledala obično, kao lokalna televizijska reporterka koja sanja o karijeri nacionalnih razmera. Ne više u prvoj mladosti, isfrustrirana, sa širokim osmehom i grabljivim očima što vrebaju u stilu „daj šta daš“. O čemu da izvesti?

O neidentifikovanoj mladoj ženi, stradaloj u obračunu kriminalaca iza bara Patriot Saloon u centru grada, kad je, kako se pretpostavlja, izašla da popuši cigaretu i tako se kvalifikovala za crnu hroniku.

O telu neidentifikovane mlade žene nađenom u ranim jutarnjim satima u gradskom parku, ispod spomenika osnivaču grada, o čemu će policija izdati saopštenje za večernje vesti.

O neidentifikovanoj mladoj ženi koja se pojavila u hitnoj službi bolnice i prijavila da ima bolove, pa posle preminula u čekaonici i ne dospevši do lekara. Posle toga slede provokativna pitanja o zdravstvu, ili se bar reporterka nada da su provokativna.

Ili je sve bilo slučajno, brzo i lišeno svakog smisla, čak i mogućnosti učitavanja smisla. Zaboravila je šešir u kafeu gde je doručkovala, dan pre polaska, pa se vratila po njega. Prešla je ulicu na zeleno i pred samim ivičnjakom preko puta pokosio ju je džip. Okrenula se i u sekundi videla smrt kao ždrelo zmije u napadu. Mora da je čudno saznanje da ne traješ zauvek i možda je moguće bez straha samo tako, u hipu.

Moglo bi se tu još svašta napisati – kako je vetar otkrivao svoj oblik tkaninama na šetalištu, kako je izgledala imigrantska porodica s bolesnim detetom u čekaonici hitne službe, o dimenziji tuđine u nečem tako običnom kao što je američki doručak koji se pre jedanaest sati po znatnom popustu služi uz kafu, o tome zašto je vozač džipa dobio infarkt za volanom pa mu se smrt zagrlila s njenom – ali već je previše svega u ovom romanu, naročito opisa. Umorna sam od opisa kao što sam umorna od mogućnosti.[1]


[1] „Posle dvanaest godina života u Sjedinjenim Državama, ne mogu da se setim kakav je utisak na mene ostavio grad u kojem se gubi svaki Milenin trag i u koji sam doputovala nakon iscrpljujućih presedanja po aerodromima pa autobusom iz Tempe. Nisam u stanju da prizovem onu svežinu susreta s novim, drugačijim, nepoznatim. Ni po čemu osoben, generički primorski gradić, sličan sebi sličnima.

Za deset dana koliko sam tamo boravila, svakodnevno sam zamišljala njen poslednji dan u tom prostoru. Složene, podrobne, ili jednostavne storije, njih na desetine, nisu uvek imale smrtni ishod. Štaviše, scenariji u kojima živa odlazi iz grada, ili ostaje u njemu, bili su mnogo mračniji, strašniji od ubistva, samoubistva ili pogibije, od bilo kakve smrti. U potrebi za onim što Amerikanci zovu closure, i u nastojanjima da to izvedem, nije bilo najbolnije smisliti kraj. Najbolnija je bila moja nesposobnost da smislim hepiend za Milenu. Nisam mogla da zamislim da negde živi srećan ili bar običan život.

Ali nisam tad prestala da je tražim, to se desilo tek mnogo kasnije. Tada sam, mahnito generišući varijacije događaja koji se svi završavaju isto – mojim gubitkom – uspela da se zaustavim tako što sam u svojoj unutarnjoj riznici našla nešto istinito i snažno, što će zatvoriti zjap tog kanala i dati mu smisao. U potrazi za tako nečim, setila sam se jedne slike. Maljevičevog belog kvadrata na beloj pozadini. Belo na belom.

(Iz Ksenijinog dnevnika.)

Odlomak iz romana “Fusnote”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s