Memento

Oto Haveman je neodlučno stajao pred policama sa smrznutim namirnicama: povrće i polupripremljena hrana, a gore, na rashladnoj vitrini, boce: holand haus, vino za kuvanje (bez alkohola), grenadin sirup. Pored njih čokolada herši od pet centi i kul eid. NIšta od toga nije bilo ni slično Hildinim domaćim jelima i, otkad nje više nije bilo, hranio se bezlično, zbunjen neophodnošću da svaki dan misli o tome šta će jesti i da se bavi time.

Na kraju ništa nije kupio, odlučio je da prošeta i posedi malo u nekom parku, najbolje Frenklin skveru, on je u centru, gde sve vibrira od gradske vreve u kojoj može utopiti usamljenost. Kvart u kom su Hilda i on kupili kuću, jednu u nizu spojenih porodičnih jednospratnica s potkrovljem, na severoistočnom uglu Četrdeset i pete ulice i Ulice Sensom, bio je miran kraj. Tu su lepi dani kao što je ovaj umeli da protiču veoma sporo i tužno. Samo bi sedeo uz francuski prozor dnevne sobe okrenute ka ulici, čitao novine, slušao muziku i posmatrao decu kako odlaze u školu, i njihove roditelje kako idu na posao, za prosečnu platu od pedeset dolara nedeljno. A posle, predveče, gledao je kako se vraćaju.

Ovako će čitati novine napolju, na suncu, u samom gradskom jezgru. Kad su 1938. stigli u Filadelfiju, ona je na njega odmah ostavila utisak grada koji prihvata ljude i koji se može voleti. Posle bezmalo dvadeset godina, nije promenio mišljenje i osećao je isto. Mada im, naravno, nije mogla biti dom. Za to je u njihovom životu bilo prekasno.

Prošao je kroz Frenklinov park i seo na klupu uz fontanu. Voleo je ovo mesto naročito zbog Frenklina. Oto je o Bendžaminu iz nekog razloga uvek mislio najpre kao o pronalazaču staklene harfe, opskurnog muzičkog instrumenta od niza staklenih posuda umetnutih jedna u drugu, od najveće do najmanje, koji se pomoću drvenog točka nalik vretenu stalno okreću na osovini i umetnik svira dodirujući ih prstima i štimujući ih vodom iz posudice pri ruci. Jednom je ovde bio na koncertu i slušao izvođenje mnogih poznatih kompozicija na tom neverovatnom instrumentu, od kojih je posebno zapamtio Bahovu Sicilijanu i Ples princa i šećerne vile iz Krcka Oraščića. Staklena harfa što stvara zvuke nebeskih sfera zauvek je ostala ekscentrični pronalazak van šire upotrebe. Otu je pak ona bila posebno drag dokaz da je Frenklin, i pored svega značajnog i korisnog što je postigao i uradio – i pored gromobrana i Deklaracije i svega – bio i ostao sanjar.

On sam pak u životu nije postigao ništa naročito. Učestvovao je u jednom velikom ratu i uspeo da ostane živ, rukovodio je očevom spoljnotrgovinskom firmom, koju je zatim prodao i preselio se na drugi kontinent, kao već sredovečan čovek. Po svemu ostalom proživeo je neznatan život. Zato se i divio bujnosti Frenklinovog intelekta i energije. Jer Oto Haveman je verovao da svaki ljudski život mora biti opravdan, mora imati jemstvo svoje vrednosti, ma koliko malo, sadržano u bar jednom danu, makar u jednom satu bitisanja.

*

U parku je bilo dece. Grupa dečaka i devojčica trčala je oko fontane dok su im majke sedele i razgovarale, a neke i plele. Dugačke igle pletilja povremeno bi sevnule odbleskom sunca u metalu. Jedna žena je ustala i potrčala ka detetu koje je palo i rasplakalo se. Mlada žena uskog struka od kog se širila nabrana suknja. Primetio je da ima lepe listove. Nije mogao da se načudi koliko se te žene po odeći, držanju i vladanju razlikuju od devojaka i žena njegove mladosti. Pripisivao je to Americi, ovoj sirovoj i svežoj zemlji, iako je znao da je razlog zapravo vreme, taj njegov život koji je prošao, iz ove perspektive tako brzo. Ko zna kako je sada u Berlinu?

U Berlinu 1903. žene su nosile duge suknje i bluze zakopčane do brade, sa širokim rukavima skupljenim manžetama pripijenim uz podlakticu. I nosile su šešire, razne šešire ispod kojih su im duge kose bile uvijene u punđe. Kad bi rasplela kosu, njegova majka je, sećao se, mogla da sedne na nju. A one kraće vlasi izvlačile bi se tokom dana i stvarale magličasti, svilasti oreol na potiljku i oko ušiju. Oreol crvenkastosmeđ, zlatan na suncu. Ali… kosa njegove majke bila je svetloplava, skoro bela… Namrštio se, zbunjen.

Uzdahnuo je, prebacio nogu preko noge i podigao novine s vestima tog 12. maja 1955.  Najkrupniji naslov skretao je pažnju na nesreću koja se dogodila prethodnog dana: dva japanska feribota sudarila su se u gustoj magli – poginulo je sto šezdeset šest putnika, među kojima i mnogo dece i kompletna posada oba broda. Smrt u magli, pomislio je Oto Haveman.

Zatim mu je pogled privukla stranica međunarodne politike. Gotovo svi članci – razna reagovanja, tumačenja i analize – odnosili su se na pristupanje Severnoatlantskom paktu Zapadne Nemačke, koja je nedelju dana pre toga i zvanično postala suverena država, pošto su je priznale važne zemlje Zapada: Francuska, Velika Britanija, Kanada i Sjedinjene Američke Države. To nije bilo nikakvo iznenađenje i čitao je gotovo pa ravnodušno. Jedino što je u njemu budilo radoznalost i navodilo ga na razmišljanje bio je Berlin. Njegov grad podeljen zidom. Sad bi, da je ostao u Nemačkoj, živeo u njegovom istočnom delu. Nikako nije mogao to da zamisli. Izmicao mu je i svaki smisao te kazne.

*

Lopta je naletela pravo na novine i udarila ga u grudi. Nagonski ju je uhvatio i spustio u krilo, pa tek onda podigao pogled. Pred njim je stajao dečak od desetak godina, premeštao se s noge na nogu i bilo je očigledno ne samo da mu je neprijatno već i da se plaši.

“Izvinite, gospodine, bilo je slučajno.”

Hrabar je, pomislio je starac i nasmešio se. “U redu je”, odgovorio je, pa nakon kraće pauze dodao: “I ja sam bio dečak. Kako se zoveš?”

“Bartolomju,”. Na licu mu se jasno videla neverica da je stari gospodin pred njim ikada bio dečak i ovoga to razveseli pa se osmehnu. Dečak se, međutim, brzo snašao. “I vi ste igrali fudbal?”

Oto je malo razmislio, a Bartolomju je strpljivo čekao.

“Pa… da, imali smo lopte. I obručeve.”

Dečak se tu zainteresovao. “Hula-hup?”

“Da… nešto slično. Uz obručeve smo imali i palice pa smo ih terali po parku.”

“I čiji poslednji padne taj je pobednik?!”, živo se zanimao Bartolomju. Sad je nestalo i poslednjeg traga ustezanja. Dečak mu se osmehivao i ustima i očima. Krupni, zdravi zubi u kavezu proteze i pegice na nosu.

“Da, da”, nasmejao se starac. Pred oči mu je iskrsuo Tirgarten, veliki berlinski park, i dadilja Barbara kako se saginje da mu popravi okovratnik mornarskog odela i proveri da li je znojav, a on se, zadihan, osvrće ka dečacima što trče pod krošnjama, nestrpljiv da ponovo potera svoj obruč.

“Izvinite, gospodine”, prenuo ga je dečji glas. Bartolomju ga je pometeno gledao i starac konačno shvati da i dalje drži njegovu loptu.

“Izvoli.” Nije mu je dobacio već ju je pružio obema rukama. “Ja se zovem Oto, drago mi je što smo se upoznali, Bartolomju”, reče.

“Hvala, gospodine.” Dečak se već okrenuo i potrčao, pa se naglo zaustavio i ponovo okrenuo ka starcu, koji je pažljivo slagao novine kako bi nastavio da čita. “Gospodine?”, pozvao ga je stidljivo.

Oto Haveman je podigao pogled, upitno.

“Šta mislite, gde to može da se kupi?” Videvši nedoumicu na starčevom licu, dečko je brzo dodao: “Taj obruč s palicom?”

“Ne znam”, odgovorio je ne želeći da obeshrabri dete. “Mislim da bi trebalo da pitaš mamu.” Bartolomju se osmehnuo, klimnuo glavom i potrčao. U trku je bacio loptu drugovima.

Preduzimljiv dečak. On u njegovim godinama ne bi ni u snu razgovarao s nekim starijim u ovakvim okolnostima. Izvinio bi se i to bi bilo sve. Ni pomišljao ne bi da se upušta u priču o dečjim igrama, a kamo li da se raspituje gde se nešto može nabiviti. Amerikanci su otvoreni i preduzimljivi već kao deca. Kad bi morao da opiše Amerikance jednom rečju, odabrao bi upravo tu – preduzimljivost.

Isto tako srdačan i preduzimljiv menadžer pitao ga je kakve su mu kvalifikacije, kad je, 1938, došao u fabriku kartonskih kutija Gustava Adolfa Bislera, poslovnog partnera i prijatelja njegovog pokojnog oca. I on ga je gledao kao ovaj dečak, isto tako plavim očima, isto tako upitno. Oto je za trenutak bio u iskušenju da mu odgovori istinu: da je diplomirao filosofiju i istoriju logike na Berlinskom univerzitetu, a potom i doktorirao u Jeni. Ipak, umesto toga je mirno naveo računovodstvo. I tako je proveo dvanaest godina u knjigovodstvu. Dvanaest godina je, dan za danom, u isto vreme dolazio u kancelariju, skidao sat s ruke i stavljao ga na radni sto, vadio knjige, zavodio i obračunavao izveštaje o nabavci i prodaji, zatim stavljao sat na ruku i, uvek u isto vreme, vraćao se kući.

*

Deca su zagrajala i starac pogleda ka fontani. Prskali su se. Bartolomju je umočio ruku u vodu i poprskao jednu devojčicu, a ona je ciknula. Majke su se, međutim, uskomešale i deca su su se odvojila od fontane i vratila lopti. Bartolomju je mahao rukom i nešto dovikivao, kao da ih raspoređuje u igri. Starac ga je sa zadovoljstvom pratio pogledom. Lepo, snažno i zdravo dete, negovano, uredno podšišane plave kose na savršeno oblom potiljku. Dok je gledao za dečakom, prikralo mu se jedno sećanje od kog je zadovoljstvo odmah uminulo. Sećanje na isto tako uredno podšišane i zdrave plavokose dečake pre mnogo godina, u proleće 1938, kad je poslovno bio u Beču. Poveo je i Hildu, koja je toga dana celo pre podne obilazila bečke modne salone dok je on bio na sastancima. Bila je raspoložena i ćeretala je u hotelu Imperijal, na Ringu, gde su se sastali da ručaju. Pričala je i kad su izašli napolje, o operskoj predstavi koju će gledati te večeri. Iz široke ulice s tek mestimično olistalim drvoredom skrenuli su u jednu užu.

Čim su zašli za ugao, ugledali su gomilu sveta. Bilo je okupljeno mnogo ljudi, Hildi i njemu okrenutih leđima, i bili su tihi. Očigledno su nešto posmatrali. A s druge strane tog živog zida dopirali su mladi glasovi, povišeni, zapovednički. Bilo je nemoguće odrediti jesu li muški ili ženski, ti glasovi, a Oto je shvatio zbog čega tek kad su prošli između okupljenih, koji se se predusretljivo razmicali pred njima.

Glasovi su pripadali momčićima između dečačkog i mladićkog doba, dečacima što mutiraju i govore altom, dubokim ženskim glasom. Dvadesetak ljudi je bilo razvrstano u tri reda, a pred svakim redom su stajale po tri metalne kofe. Ljudi su klečali i nešto radili. Prišavši bliže, Oto je video da u rukama drže krpe i četke. Prali su ulicu.

Lepi, snažni i zdravi dečaci, uredno podšišane kose na savršeno oblim potiljcima užurbano su se kretali između redova i po obodu čitave scene, ozbiljnih lica, tek malo namršteni, kao da su usredsređeni na vrlo važan i odgovoran posao koji treba obaviti.

Jedna žena je ribala žustro, pognute glave, a ramena su joj se tresla. Stariji čovek pored nje, kom je šešir skrivao lice, kao da je gladio četkom kolovoz pred sobom, a peš kaputa mu je bio u prljavoj lokvi i upijao ju je, postajao sve tamniji. Ljudi u sledećem redu, sa žutim trakama oko ruke, pružali su groteskni prizor zadnjica u kaputima i đonova ispod njih. Pri sredini je stajala neobična osoba zalizane svetle kose, u crnom kožnom mantilu, s jednom isturenom nogom i šakama u kožnim rukavicama stisnutim u pesnice. Odrasli mladić androginog izgleda namršteno je gledao perače ulice. Kao da nije zadovoljan kako teku radovi, kao da nije sasvim zadovoljan ni samom idejom tog posla jer mu treba nešto drugo, čistije, efikasnije, nešto više.

Počelo je da nadire sve više ljudi, pa su se deca u uniformama i ona mlađa, u kaputićima na kopčanje u dva reda, uhvatila za ruke da zadrže gomilu. Kao da se igraju neke čudne igre. Otkud ovoliko dece?, zapitao se tada Oto. Onda se srušio bicikl radoznalog bicikliste. To ga je trglo i povukao je Hildu za ruku da se izvuku iz gomile.

Oni dečaci-momci u uniformama žustro su održavali red. Sevnulo je nekoliko bliceva i Oto se osvrnuo. U tom trenutku, jedan od perača ulica, mlad čovek, podigao je glavu: crne šiške su mu pale na čelo i pogledao ga je u oči, gotovo smešeći se.

Nepunih mesec dana posle toga raspisani su poslednji izbori za Rajhstag. Kad je najavljen taj besprizorni referendum, Otu Havemanu je gotovo doneo olakšanje. Omogućio je njegovom racionalnom biću da gustu, lepljivu masu stida u sebi uobliči i pretopi u akciju. U maju su krenuli iz Berlina da zauvek napuste otadžbinu.

Od tog poslednjeg dana ostali su mu samo fragmenti: ulice, tramvaji, Hildine noge u svilenim čarapama i njene putne cipele. U železničku stanicu ušao je kao u ruski roman: u dim, kakofoniju zvukova i teskobu. Ali krhotine tog dana ostale su uz njega, žive i oštre, i pravile mu društvo sve vreme Hildine i njegove samotnosti u Americi.

*

Amerika ih je dočekala prostrana, ravnodušna i razigrana. Te godine je sve titralo od muzike popularnog orkestra Benija Gudmena. Razuzdane melodije zarazile su i mlado i staro, neprestano su odjekivale s radija, u prodavnicama i mjuzikholovima. U štampi su izveštavali o najnovijoj turneji Gudmenovog orkestra i novim predstavama crne operske dive Merijen Anderson, o tome da je proizvedena prva četkica za zube s najlonskim vlaknima i prvi put se, posle dugotrajnog sudskog procesa o autorskim pravima, pojavio Supermen.

A u Nemačkoj se dogodila Kristalna noć. Predstavljajući sebi razmere, težinu i posledice tog događaja, i kako je to moralo izgledati, Oto se samo još više povukao u svoje zidove. Ali upamtio je neobično osećanje bola zbog toga što su nešto tako gnusno nazvali tako poetičnim imenom, dostojnim pera jednog Helderlina. To mu je zbog nečeg bilo nepodnošljivo.

Bilo kako bilo, Hilda i on su doneli odluku bez oklevanja i otišli. Da li je to dan koji opravdava njegove korake na zemlji? Nikada nije tako mislio, pre svega previše je dramatično za njegov ukus, a onda… Njegov odlazak je za Nemačku bio beznačajan. Ne, nije taj dan. A ovaj danas postaje prevruć, pomislio je osetivši da se znoji. Tragajući za slobodnom klupom u hladu, pogled mu je zapeo za onaj deo parka sa starim nemačkim grobljem. Hilda nije propuštala da poseti grobove kad god su dolazili ovamo, a pokatkad je donosila i cveće. Upamtio je ljubičice. Njegova žena je uvek pravila male bukete, imala je ukusa i mere, devojka iz dobre kuće. I mnogo ga je volela.

Hilda je volela i povest o Džermantaunu, nemačkom gradu koji su osnovali kvekeri iz Krefelda i gde se održala jedna od najvažnijih bitaka Američke revolucije. I sam Džordž Vašington je, kao predsednik, tamo potražio utočište za sebe i svoju porodicu u vreme epidemije žute groznice. No sve je to Hildi bilo manje važno, zanemarivala je politiku, predsednike i bitke, nju je zaokupljalo kvekersko Društvo prijatelja koje je pokrenulo Peticiju protiv ropstva. Uvek bi se zajapurila i sa sjajem u očima govorila kako su pokret protiv ropstva u Americi pokrenuli Nemci. Volela je da odlazi i na okupljanja zavičajnog društva u Filadelfiji, uvek je odatle vraćala puna priče i nekako žustrija. I lepša. U tim prilikama je, s grižom savesti, pomišljao kako život koji je odabrao njegovoj ženi nije dovoljan.

Njemu ništa od toga nije bilo bitno, nije je pratio do grobova kad je nosila cveće, čitao je novine na klupi, kao danas. Nikad nije ni kročio u zavičajno društvo, grozio se i same pomisli na tako bedan pokušaj održanja kontinuiteta i na nametnut uzorak ljudske vrste među kojima bi zbog nečeg trebalo da nađe poznanike, možda čak i prijatelje. Hilda je zbog toga bila pomalo razočarana, želela je da tamo ide s mužem. Kao razlog je navodio svoju odbojnost prema spektaklu. Objašnjavao joj je to, strpljivo, ali ona ga više nije slušala, stavljala je šešir i žurila na sastanak. A i da ga je slušala, ne bi ga razumela.

Elizabet bi ga razumela.

Ta mu je misao došla prirodno, u sledu, kao da ju je svaki dan viđao, kao da se s njom dopisivao, kao da je svaki dan na nju mislio, kao da nije prošlo pola veka od onog jednog dana i noći koje je proveo s njom u Berlinu. Izvučene kratke vlasi su joj lelujale oko lica, na svežem vetru Tirgartena, dok su šetali parkom i ona mu pričala o Persiji u koju će uskoro otputovati, o lekarskoj profesiji, o slobodi. I pažljivo ga je slušala dok joj je izlagao svoje ideje i planove, uzbuđen filosofskim sistemima, svetom i svojom ulogom mladog čoveka u njemu. Kosa joj se zlatila, crvenkastosmeđa, na suncu, bistre oči su ga upijale. Kad god bi se setio tih očiju, bilo mu je sasvim prirodno sve što joj se događalo: njen posao brodske lekarke na dugim linijama za Madras, njen odlazak u Persiju da leči planinska plemena koja su je proizvela u dostojanstvenicu, odakle je pohrlila u Srbiju. I lepa, krhka Elizabet je učestvovala u ratu kao i on, samo na drugoj strani. I umrla u Kragujevcu lečeći vojsku i narod od tifusa. Za razliku od njega, svaki dan njenog života opravdavao je njeno postojanje, još od ulaska u aulu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Glazgovu, gde su je studenti muškarci – i nju i još tri njene koleginice, među prvim studentkinjama u istoriji – podrugljivo izviždali.

Oto se nasmešio slici Elizabet i sebe, slici tog mladog para pred kojim se pružao dvadeseti vek. Iako su znali da zapravo nikad neće biti par, da im je dato jedino to vreme, samo taj dan, bili su srećni zajedno, čak razdragani. Ona njena ideja da se pretvaraju da su verenici i uđu u kuću koja je bila na prodaju! Ono tumaranje kroz sobe i izmišljanje zajedničkog života! I kako su se držali za ruke.

Elizabet i njene oči iz blizine, u sobi sa otvorenim vratima terase kroz koje je ulazilo sunce. Sve je bilo u savršenom skladu i ništa nije bilo spektakl. Da, taj dan. Nasmejao se glasno jer ga je najzad pronašao.

*

Bartolomju je bio gladan i zbog toga se već pomalo rasejano igrao. Nije imao pojma koliko je sati. Podigao je kamenčić sa staze i bacio ga u fontanu. Pokušao je da napravi žabicu, ali kamen nije bio oblutak, a nije bio ni dovoljno pljosnat. Potražio je drugi, još jednom pokušao, ponovo bez uspeha. Sad bi mu dobro došao onaj obruč i palica. Koliko je dugačka ta palica? U jedno je bio siguran: on bi ga gonio najbrže od svih jer je najbolji sportista u svom razredu.

Zapitao se koliki bi mu zalet trebao i odmerio je dužinu staze. Onaj stari gospodin na klupi i je dalje držao novine u rukama ali nije ih čitao. Nečem se nasmejao i dečak je pratio njegov pogled da vidi čemu. Međutim, s druge strane fontane nije bilo ničeg, nikog, ništa se nije događalo.

Ponovo se okrenuo ka starcu. Sad je sedeo pognute glave, ruke su mu bile opuštene uz telo, a novine pale, ležale su na zemlji. Bartolomju je prišao da ih podigne, ali nije mu ih pružio. Bio je to bistar dečko, odmah je otrčao da pozove majku.

(Iz zbirke Povesti ratne i ljubavne)

Dr Elisabeth Ross

[* At the beginning of 1915, several months after the World War I started, Serbia was in an extremely difficult situation.The country was war-ravaged, full of sick and wounded soldiers, there was a desperate shortage of doctors, nurses and other medical personnel, and the epidemic of typhus fever exploded and violently attacked the entire country. At that time, however, a number of both foreign allied medical missions and individual volunteers, from various countries, mostly from Great Britain, came to Serbia to help. Among them mostly were women, and they were of enormous support to Serbia in that grave situation. It is estimated that there were more than 600 foreign women volunteers in Serbia at that time and that 22 of them died there. Dr. Elizabeth Ross was one of those brave volunteers who came to Serbia early in 1915. That noble Scottish lady doctor was born in 1878 and finished her medical studies at the University of Glasgow in 1901. After graduation she worked in various places in Great Britain until 1909, when she went to Persia (Iran), where she worked until the beginning of the so called Great War. When she heard of the urgent need in Serbia she left Persia as soon as she could and volunteered to serve in Serbia. She came to Kragujevac at the beginning of January 1915, where she worked at the First Military Reserve Hospital, which at that time was actually a typhus hospital. Working there intensively and devotedly for several weeks under shocking conditions she contracted typhus herself and died there on her 37th birthday on February 14th, 1915. She was buried in Kragujevac, next to two British ladies who also died in Serbia of typhus. Her grave was restored in 1980 when the town of Kragujevac started holding commemorations at the graveside every February 14th at noon to honor her and all other brave and noble women who lost their lives helping Serbia at that unfortunate time.]