Ars poetica: Superpesma, prerušena

 ARS POETICA: SUPERPESMA, PRERUŠENA


                                                          ali ne zbog
prerušavanjem uništenog
                          ljubavnog života ili zato što joj
na pojasu za alat
                                               treba novih kuka.


Superpesma je sama u mraku
prolaza u mračnoj uličici.
                                       Kiša šiba dugim bičem i 
tek se naziru zvezdane mrlje.
                                                                     Dobri
kapetan i tajni progonitelj
čekaju mirno kod kuće kao i 
                                                      pesmini trikovi
strela, magična haljina i prilagodljivi oklop.


Možda će sevnuti signal iznad glave.
                                       Možda će uključiti sirene
u daljini. Mlada žena
                                              možda će osloboditi
vrisak u uglu biblioteke.


Preobražaj iznutra malo šta može protiv tame.


Šta je moć nego preokrenuta slabost?
                                           Ko nije osetio herojski
umor u nekom trenutku dana?
Ako je tvoja snaga ekser, tvoj je
                                                 najveći strah čekić.
Ako je tvoj najveći strah čekić, tvoja slabost
nije srce
                                                        ne, nego ruka.


Tamo negde su plašt i
kapuljača,
                                                                           ne-
gde je  
                                                   životinja što se rita
jeziva nesreća u laboratoriji,
                                                                  čudovište
što je pojelo robota i pretvorilo se
u bateriju,
                                                                        negde
je drvo čije lišće gori:
                                                         pesma bi volela
da ga opiše kao sićušne plašteve od plamena.


Ako tvoj zlotvor bljuje vatru,
                                            da se pretvoriš u benzin.
Ako je tvoj neprijatelj brisanje,
                                                da postaneš odsustvo.
Ne možeš spasiti ništa što već nisi izgubila.
Čak i kad bi poželela da sve razdaješ,
                                                              ko bi to hteo?
                                                                       Nasleđe 
stečene osobine vremenom menjaju vrste.


Na ovom svetu nema ničeg osim onog što kriješ.