Endnotes: Musings of a Caretaker

Tako je Marija Elena jednog dana pričala kako joj je, kad je tek bila došla, sve izgledalo naopako. Na primer, bogati su bili mršavi, a siromašni debeli; debeli su bili prokaženi ali im se nije smelo reći da su debeli da ih se ne bi uvredilo, a ona se u magnovenju zapitala jesu li debeli žigosani da ne bi otvoreno bila žigosana sirotinja. Samo mi je proletelo kroz glavu, rekla je, a tek posle sam se setila i razmišljala o tome. Tom prilikom, pričala je dalje, sedela je u jednom od onih restorana za site. Znaš, onih s malo rajski ukusne hrane, kazala je, umetnički aranžirane na tanjiru. Među ljudima koji su je prihvatili kao svoju – pesnikinju, intelektualku, izbeglicu iz opakog, represivnog režima.

Jedna od žena, za tim stolom tada – lepa i negovana, više lepa jer je negovana nego stvarno lepa; i mršava, dakako – ispoljila je veliku želju da se s njom sprijatelji. Usledio je niz neuspelih pokušaja u tom pravcu, koji su se sastojali od njenih dugih monologa o tome kako je anksiozna i depresivna, o problemima s bratom i dementnim ocem, o zavisnosti od šećera, o antidepresivima i drugim lekovima koje nekad pije a nekad ne pije, o velikoj praznini koju ne može da popuni ni stvarnosno ni simbolički, o tome kako više ništa ne čita. U jednom takvom, posebno dramatičnom solilokvijumu, neopazice je izgovorila malu umetnutu rečenicu, odista bezazlenu prostoproširenu rečenicu koja, međutim, Mariji Eleni nije promakla. Rekla je kako pije samo najskuplje čajeve, pa nastavila o svom teškom životu. Verovala sam joj tada, a verujem joj i danas, štaviše znam da joj je život težak, toj ženi u magli, rekla je Marija Elena, pa sam počela da razmišljam o toj specifičnoj težini, poverila je Kseniji. I to je bio put koji joj se otvorio, prema kapijama Ničije Zemlje. Ali to je bilo kasnije, kazala je.

Dok je sedela u restoranu pod krošnjama skrivenog dvorišta u megalopolisu, punom biljaka, među zidovima od cigle obrasle mahovinom, činilo joj se nepristojno i nezahvalno da im kaže kako i u njenoj Americi, onoj dole, ima takvih restorana za site intelektualce i umetnike, kao i one na prelazu u tu kategoriju, ali da – nikada do sada, u ovom ogromnom gradu gornje Amerike – nije mogla da sedi u njima jer nije imala novca. Iako sam bila mršava, dodala je Kseniji i nasmejala se. Bez gorčine, primetila je, onako usput, da je verovatno sve do nje jer malo rajski ukusne hrane umetnički aranžirane na velikom tanjiru ne može da utoli glad koju je donela sa sobom, da se ta glad krotko pokorava samo mirisu vrele masnoće i prženja, viziji masnih tiganja i roštilja, čak i kad ne jedeš. Ona je u domovini živela u betonskoj zgradi naselja, s roditeljima – školovana odlikašica, i njihov i svoj ponos – sa švercerima, majkama od teškog rada otečenih nogu, koje su vlastita deca navukla na heroin, i sitnim lopovima što su živeli od danas do sutra; a posećivala je sedeljke na kojima se razgovaralo o Lotreamonu u ofucanim stanovima, uz meze od neprirodno ružičaste salame i loše vino, veoma loše vino.

Tad se zapitala, i pitala se još neko vreme posle toga, ima li toga i ovde gde je došla, takvih naselja s takvim sobama nastanjenim Lotreamonom i ljudima što sa žarom razgovaraju i stvaraju i slušaju muziku, i žive školice umetničke istine kao junaci u Kortasarovom Parizu. Potom je otkrila da ih ima, od geto subkultura do skvoterske scene i sličnog, ali da, pre ili kasnije teže – ili se bar njoj tako činilo – tranzitu ka skupim restoranima u skrivenim baštama megalopolisa, ili se toliko istrajno opiru tome da postanu vrtlog u nepropusnom jajetu monomanije pod noćnim nebom, vrtlog jednako snažan i opasan kao okeanski, poovski melstrom. I tako postaju luzeri u tranzitu ili luzeri iz principa, zaključila je, u svakom slučaju luzeri u fiksiranoj vertikali društvenog uspeha s vrlo malo aduta za uspon, od kojih su među najvrednijima opaki opresivni režimi ili ratovi i razaranja iz kojih su neki od njih došli. Ali kako opak i opresivni režim ili rat i razaranje mogu biti vrednost i ulaznica?, pitala se Marija Elena. I što je još važnije: ulaznica u šta?

Ti ljudi koji su je prihvatili i gostili toga dana, i mnogih dana posle toga, bili su dobri ljudi, insistirala je. Dobri, dobronamerni, obrazovani, pametni i daroviti. Ali ona nije mogla da im kaže sve to, jer bi joj se sopstvena prošlost učinila lažna, tako ispričana. Jer bi, osećala je, postidela svoje slušaoce ili bi se sama postidela, i kao da između ta dva stida nema i ne može biti ničega drugog.

A krošnje u toj bašti-restoranu, i plišana mahovina na vlažnim ciglama što vapi da je dodirneš, bile su tako zelene da bismo mogli plakati, kazala je.

Na pitanje kakva je to ulaznica, i u šta, emigranti mogu da odgovore samo svojom egzistencijom; s novcem ili bez novca, oni nemaju ekskluzivnost da budu samo story tellers. Marija Elena je, sticajem zapetljanih okolnosti i brojnih raskrsnica, otišla iz Njujorka i posle mnogo godina upoznajemo je kao žiteljku malog mesta na obali Oregona, negovateljicu u staračkom domu susednog grada, dvaput razvedenu majku troje odraslih ljudi koja u slobodno vreme piše roman na engleskom i prevodi ga na španski, i ponekad ne zna na kom jeziku piše a sa kog prevodi; žena koja gaji vrt i druži se s malobrojnim prijateljima među kojima je i Ksenija. Recimo još i to da je Marija Elena izvanredna kuvarica i od onih ljudi, kako bi rekao Dejvid Foster Volas, koji sednu u taksi i kažu: Požurite, moram da stignem u biblioteku. Veličina i granice njenog jajeta, kao i dubina i silina vrtloga u njemu ostaju pitanje  o kojem treba razmisliti. Ali budući da ovo nije pripovedanje ab ovo, a ni bildungs roman niti bilo šta slično, Mariju Elenu i njen dug i zanimljiv put od njujorških književnih salona do Sidar Beja ostavićemo na beloj stranici, a mi ćemo krenuti dalje.

(Odlomak iz romana “Fusnote”)

Posted in: autorski radovi, proza

Tagged as: ,

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s