FUSNOTE: Rastanak

Preneražen tim neshvatljivim udarom na sebe, otac nije dolazio narednih nekoliko nedelja; Milena, koja je činjenicu da joj je otac u vrhu aktuelne vlasti uzimala samo kao zgodnu priliku da njen glas dobije više odjeka, mirno ga je čekala; Ksenija je osećala strah da će se poubijati međusobno ako ona ne bude tu kad se sastanu, i razdraženost jer nije otišla na more. Zbog jedne filmske kritike, ljutito je ponavljala u sebi.

A zapravo i nije bila „tu“, nego u svojoj sobi, kad je otac konačno došao i započeo sa starijom kćeri razgovor koji se ubrzo pretvorio u staklene krhotine po kojima su oboje koračali ukrug, bosi.

Kradomični kadrovi koje je te noći hvatala u prolazu do kuhinje ili do kupatila, iz mračnog hodnika, kroz vrata otvorena u dnevnu sobu diskretno (kao na ljubavnom sastanku) osvetljenu lampom, bili su statični i čudnovato mirni. Milena sedi u fotelji, očeva silueta s leđa, stoji uzduž prepolovljen dovratkom – jedna noga, jedna ruka, jedno rame, pola glave; bliži, veći. Ili samo Milenine prekrštene noge s jedne strane kadra i dim očeve cigarete s druge. Ili očeva ruka na naslonu troseda, utonula dovoljno da predoči jačinu pritiska onome ko zna koliko je ta podloga tvrda.

Ali zato ih je čula, sve je čula, a glasovi su se kretali, o i te kako su se kretali, nekad toliko brzo da ih je jedva mogla pohvatati.

Slušajući ih, Ksenija je videla:

Spektakl, ples, pantomimu, obrednu igru; maske, desetak osmeha, pet šest pari obrva, isto toliko brkova, nekoliko perika, bezlična odela s kravatama, staklo koje glumi kraljevske dragulje, čitav niz kostima i nekoliko kompleta čvrstih, pouzdanih kulisa.

Milenin umilni glas i podignuta ruka sa koje rukav pada u bogatim, mekim naborima. Očeva figura visoko, blizu lustera, i proročke, božanske reči s plafonskog neba.

Pa ukrug po izlomljenom staklu.

Devojčica Milena ljutito topće nogama, a otac sedi na trosedu, lažno ravnodušan roditelj koji se muči da obuzda vlastiti dečji izliv.

Pa opet ukrug, ukrug. Krc, krc.

Žena Milena, prekrštenih nogu, zajedljiva, i otac ranjeni lav koji urliče kao ranjeni lav kako bi svako ko sluša poverovao da to u njemu duša urliče, ljudsko srce.

(Da se u tome času otac uhvatio za uši i počeo da igra, krevelji se, balavi i koluta očima, ili da se upišao, Ksenija bi poverovala da gleda tragediju, jer svako će priznati da je zaista tragično kad neko od bola tako pobudali, izgubi razum i dostojanstvo. Ovako, ostala je u onom uverenju s početka čitave te afere – da su se upustili u sukob u kojem nijedno neće odustati – i u strahu da će se poubijati. I u još većem strahu da će to ona morati da spreči, jer nema nikoga drugog.)

Izveli su bogat repertoar i vazduh je u celom stanu treperio kao od jare iznad asfalta auto-puta. Ona je iz osmeha izbacila debelu crnu zmiju, koja je pala na tepih uz tup udarac, kao kilo mesa, i počela da sikće. Ali ubrzo se sasušila, nekako uvenula od nepažnje boga-oca sa plafona, i smežurala se u nešto malo i degutantno kao upotrebljeni kurton. Onda je on bacao munje. Pa ona progutala mač, koji joj je izašao pozadi, negde između lopatica, uz potoke krvi. Na šta je on zapalio cigaretu, izbacio dim s podsmešljivom radoznalošću šta će biti dalje.

Ukrug, ukrug.

Milena se onda skinula gola i njega je to, kao vazdušni udar od eksplozije, bacilo nazad, o zid, niz koji se onda sroljao nezgrapno, raširenih nogu i otvorenih usta. Uspravio se i, poput pijanca patetično uverenog da uspešno glumi stabilnost, pošao ka njoj izgovarajući reči roditeljske ljubavi. Ona se nasmejala. Pa zasmejala. Smeh joj se kotrljao niz obraze, slivao niz grudi, ruke, kolena. A onda se zvonko raspršio u zvezde koje su plesale po celoj pozornici, njih na stotine, sitne i blistave. Prvo je mahao rukama da ih odagna, pa počeo da ih hvata i trpa u džepove, pa u usta, da ih guta.

Gutao je i gutao, a onda se ispovraćao. Svuda, po celoj sobi, i po sebi i po njoj. Pa su se čvrste, pouzdane kulise srušile. Od udaraca ruševina, tek će im pred zoru početi izbijati modrice, a boleće još dugo potom. Ali u tome času ništa nisu osećali, bilo je preostalo još poteza koji se mogu odigrati.

Milena je tad ustala, prešla nekoliko koraka i stala tačno nasred sobe. Skinula je masku, polako, i spustila je na pod.

U svojoj sobi, Ksenija je pokrila oči rukama.

Verovatno shvativši da je sve što su odigrali toliko neopozivo da će se neumitno ponavljati u javnosti, pred pravom publikom, pred stotinama, možda i hiljadama radoznalih očiju, otac je izgovorio ono neizrecivo.

Neizrecivo se ne bi zvalo neizrecivo da ga je moguće izreći. Da bi se reklo neizrecivo, izgovori se niz banalnosti, toliko banalnih da smesta obuzme teška sramota svakoga ko ih je čuo, uključujući i onoga ko ih je izgovorio. Ali taj niz banalnosti je roj malih zlih sečiva, za koje je poznato da nikad ne promaše metu.

Ksenija je, dve sobe dalje, zaustavila disanje.

Ništa se nije čulo. Potpuna tišina. A onda zvuk, nešto između pucketanja, šušnja i brujanja-pevušenja.

Iz Mileninih raširenih prstiju počelo je da izbija i razvija se lišće. Iz ramena su joj počele rasti grane. Sve šire. Snažnije. Sve razgranatije i sve lisnatije.

Otac je izašao i zatvorio vrata za sobom. U dnevnoj sobi, Milena je tiho šumila. Čuli su se i zrikavci. Ksenija je počela da diše.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s