Orfej

Dižem piće
za tvoje Kosti
o kojima ovaj Ker još uvek Sanja.

Čarls Bukovski, 
„Pesma u čast dame i po“

Voleo je da bude sam s mislima o Almi.

Počinje jugo. S balkona nad morem, gde sedi za stolom sa šoljom čaja, hartijama i olovkama, ima odličan pogled na vodu. Kad duva jugo, more postane zelenkasto i pomalo zamagljeno, a potom najčešće padne kiša.

Kotrlja reči po hartiji kao i svaki pisac, rvući se sa željom da radi bilo šta drugo dok ga mori potreba da piše. Besmisao te situacije odavno ga više ne zamara, potisnut je da zveči u pozadini misli kao beskorisni praporac. Ne čuje ga više. Ali ponekad još čuje odabrane misli. Uglavnom o literaturi i o ženama.

Oduvek su mu se sviđale žene iz starinskih ljubavnih romana, koje liče na nežne cvetove u vazama i koje su pouzdane, karakterne i bezazlene. Žene koje uvek odnesu moralnu pobedu svojom čistotom i nepokolebljivošću, čak i kad ostanu napuštene, poželjne žrtve. U stvarnosti, međutim, nikad nije sreo takvu ženu. Ali voleo je da čita o takvim ženama. S druge strane, voleo je da čita i o dubokom svemiru i srednjovekovnoj kugi. Žene koje je on poznavao bile su veoma jednostavne: uglavnom lakoverne i neiskusne, pa čak i kad su veoma promiskuitetne. I kad su prepredene, kad izmiču i pletu mrežu, čak i tada zapravo obmanjuju same sebe, onako kao što svi to činimo. I posebno ga je razdraživala ona njihova dramatična neuravnoteženost, kao da i u glavi hodaju na visokim štiklama. I sve su bile takve. Sve osim Alme.

Zazvonio je telefon. Novinarka. Dogovorio se za intervju brzo, da mu se čaj ne bi ohladio. Kazao joj je da dođe predveče jer je preko dana zauzet. Znao je šta joj je rekao iako nije čuo svoj glas. Mogao je odmah i da joj odgovori  na pitanja koja još nije pripremila. Vratio se na balkon i zagledao u suprotnu obalu zaliva. Danas je vanredan dan, odstupanje od stroge rutine. Danas će početi novu pripovetku. Iščekivanje, promišljanje, nagoveštaji, obličja u tmini, iznenadne rečenice i slike što ga pogađaju pred spavanje, u šetnji, na klozetskoj šolji… Čitava predigra koja je trajala danima, danas je postigla onaj optimalni stepen napetosti, trenutak kad treba poći u susret ispunjenju. Da ju je počeo juče, završio bi je polovično. Ako je napiše sutra, zadovoljenje će biti mlako, a rezultat nalik sakatom novorođenčetu koje valja udaviti u dubini fioke.      

Odakle dobijate inspiraciju i kako pišete?, pitaće ga.

Ako joj kaže da je jedan od najvažnijih činilaca nadahnuća olovka – njen oblik, težina, debljina linije koju ostavlja i stepen glatkoće kojim klizi po papiru – pomisliće da je zavitlava.

Da, važno je prepoznati trenutak. I dok je pisanje kao seks, afere sa ženama podsećaju ga na pisanje. Na žudnju i nesavršenosti, na stvarnost i ideal, na trud da ih uzbudi i zadovolji, i da se u njihovom uzbuđenju, zadovoljstvu i lepoti konačno afirmiše i najzad uživa u sebi.

***

Senica je ptičica što leprša kao živa latica. Sitna je, tačkica među pticama. I najviše voli proso. Prilikom godišnje selidbe u letnjikovac, uvek donese proso iz velikog grada na ušću dveju reka. Senice već godinama žive u krošnji bora pred njegovom kućom, u granju između balkona i mora. Trećina šake zrnevlja i mir, izostanak svake kretnje pošto popije jutarnji čaj, pola sata nepokreta, dovoljni su da senica poveruje u svet bez straha. Ubrzo joj se pridruži još jedna. Da pozobaju hranu na stolu pred njim treba im još pola sata.

Da bi sedeo potpuno mirno čitav sat, čovek mora da bude opušten. Napeti mišići vrlo brzo iznevere svaku rešenost. Trebalo mu je nekoliko godina da postigne to savršenstvo i da senice u njegovom društvu pojedu obrok.

Karavan misli koji prođe za jedan sat veoma je dugačak.

Još malo pa će biti vreme da pođe u prodavnicu. U jedinu radnju u ovom malom primorskom mestu čiji ga žitelji posle toliko godina smatraju jednim od svojih. Njen asortiman ne krije nikakva iznenađenja. Sve što tu ne može naći, a što mu je potrebno kao metronom svakodnevice, uvek donosi sa sobom: čajeve (žuti lipton, erl grej, biserni šangajski jasmin), belgijske čokoladne bombone i puter od kikirikija. U maloj radnji nabavlja vodu, hleb, mleko, ulje… ono osnovno. Ostale neophodne namirnice kupuje nedeljom na pijaci u susednom mestu.

Pijačna kupovina obeležena je jednom piljaricom, mladom ženom uskoga struka i bujnih bokova i zadnjice u koju se jasno usecaju gaćice pod pantalonama. Siguran je da su te butine prekrivene rupicama celulita, da je koža namreškana u obliku sitnih talasa koje ovde zovu bibavica. Njeno kretanje među tezgama s grožđem, kartonima jaja i lubenicama, meškoljenje izdašnih guzova – neodoljivo je i snažno ga privlači.

Kako uspevate da postignete takvu žanrovsku i stilsku raznovrsnost u svojim romanima i pričama?, pitaće ga.

Pre nego što odgovori glasom koji ni on sam neće čuti, pomisliće ono što pomisli uvek kad ga to pitaju. I neće čuti ni sopstvene misli. Kao riba koja se povlači u dubinu pred sve toplijom vodom i nezajažljivim ribarima.

Pomisliće kako su naporni ovi mladi ljudi zatečeni verzijama sveta, mučeni potrebom da se opredele, da jednoj daju legitimitet stvarnosti. Pomisliće kako nipošto ne bi voleo da ponovo bude mlad, gonjen takvim žudnjama.

Njega sad gone samo aveti.

***

Hodanje uz more, sa svrhom ili bez cilja, svejedno, uvek posebno okrepljuje. Nemoguće je zanemariti prisustvo golemog vodenog tela i to ga oslobađa njega samog. I svodi ga na pravu meru. Ponekad pešači i uzbrdo, ka starom manastiru, kroz šumarak pinija, čempresa i borova. Tuda ide primoran nemirom, nerado, jer s obe strane staze gusto raste paprat, a u paprati uvek vidi Almino lice.

Radnja se nalazi po sredini mesta i tek tu, na trgu, ima više ljudi, sad pošto se turistička sezona završila. Primorci nisu toliko govorljivi kao njihove žene. Ako nemaju važan razlog za reči, klimanje glavom dovoljan je pozdrav. 

U radnji ga je čekalo iznenađenje: osoblje se promenilo. Iza rashladne vitrine stajala je ona guzata piljarica. Redovi salama, viršli i sireva zaklanjali su joj bokove, a poprsje joj se tek naziralo iza stakla. Zato je bio prinuđen da je gleda u lice i primeti da u očima ima đavole.

Da, jugo je sve jači. Ne, nisu danas doneli ni bezmasni jogurt ni kifle, biće neki zastoj u saobraćaju ili udes. Da, svi su izgledi da će kiša. Ako stignu jogurt i pecivo, poslaće po onom malom, sinu vlasnika konobe. I iznenadni osmeh, širok i lep, od kog zelene oči postaju iskošene i vesele, a čitavo (pomalo rošavo) lice preobrazi se u devojačku radost.

Dok se vraćao kući, naleti vetra u susret postajali su sve jači, pa je morao da se neznatno pogne –  ramena i glavu – kao da se sprema na juriš u unapred izgubljenom sukobu, a zapravo je samo održavao ravnotežu.

Već godinama je vaša povučenost od sveta enigma koja privlači pažnju javnosti, reći će (ali prvo će mu se zahvaliti što je pristao na intervju). Kako to objašnjavate?

Gledaće je u lice, blagonaklono i zainteresovano, a misliće na njene grudi. Njih će prethodno već videti i upamtiti prilikom onog pogleda pri upoznavanju, onog uobičajenog što pristojno i bez zadržavanja klizne po sagovorniku, kakav će nesumnjivo i njemu biti upućen, verovatno kad joj rukom bude pokazao ka stolu i pozvao je da sedne.

Odgovoriće joj staloženo i začinjeno dosetkom kojoj će se ona nasmejati.

Ređao je namirnice u kuhinjski plakar i osetio kako postaje razdražljiv. Zašto je uopšte pristao na intervju što će mu uzeti vreme, danas kad počinje novu pripovetku?! A možda da joj kaže istinu?, pomislio je sedajući žustro za sto na balkonu i uzimajući olovku u ruku. Devojčice, ja ne verujem u tišinu hramova i žagor književnih večeri. Zloupotrebljavam seks jer niko od nas pojedinačno nije važan. Ja sam uz one koje su otupeli elektrošokovi radnih mesta, televizora i računara, uz one zamućenih nerava što stare i takmiče se sa smrću, što veruju u pravdu koja ne postoji, i ljubav za koju nigde nema mesta. Mogao bi i pesmu o tome da napiše, pomislio je ironično. Ali kivnost u njemu već je slabila, povlačila se kao oseka, bešumno, ostavljajući za sobom stid, jer je znao da ni tada ne bi bio sasvim iskren. Kao i uvek, počeo je brže-bolje da piše.

Ostavio je mesto za naslov, bez brige, znajući da će sam iskočiti u jednom trenutku pa će ga samo upisati u tu prazninu na listu na kom se, evo, rađa ulica, bašta restorana (lep je dan), sto za kojim sede muškarac i žena, pored žardinjere iz koje on smelo ubere cvet i pruža joj ga molećivo. Još nisu izgovorili ni reč, situacija je devičanski netaknuta. Samo sede i gledaju u površinu stola i, što je tišina duža, oboma im je sve jasnije da ovaj sastanak neće dobro proći i da se do kraja neće dogoditi ništa od onog što se očekivalo. Gubitnik će biti onaj ko progovori prvi, ko povuče početni potez u ovoj sudbonosnoj razgovornoj partiji, verovatno iz potrebe (sad se već nazire) da zabašuri tu nepodnošljivu izvesnost nekom zgodnom, besmislenom rečenicom, u jalovoj nadi.

Zvono. Nije hteo da poveruje pa je sačekao da zazvoni i drugi put. Ustajući od stola da pođe i vidi ko je, primetio je da je počela kiša. Malo je pomerio sto od ograde.

A na vratima, iskošene zelene oči i lice preobraženo osmehom, devojački radosno. Ljupko mu je pružila kesu ne prilazeći, a on ju je pozvao da uđe. Pomerio se u stranu da je propusti i gledao za njom dok je koračala hodnikom, pa tek onda zatvorio vrata.

U kuhinji je spustila kesu na sto pa malo stajala neodlučno, a onda počela da vadi namirnice i ređa ih po radnoj površini. Pokretima predački odomaćenim, nalik na onaj njen hod između tezgi, na ljuljanje bokova ispod pojasne torbice, onakve kakve nose biciklisti, piljarice i konobarice.

Reagovao je, naravno, na vreme i kako treba, načas sa žaljenjem okrznuvši pogledom široki krevet kroz vrata spavaće sobe. Uhvatio ju je za rame i okrenuo, pa se leđima naslonila na visoki frižider, isturila grudi i izazivački ga pogledala. Ako izuzme to da je bila teža nego što je očekivao, zatim neprijatni udarac kolenom o tvrda vrata hladnjaka, i činjenicu da je izbegavao da je pogleda u lice strahujući od otvorenih usta i kolutanja očima – ispalo je zadovoljavajuće. Kao signalna raketa ispaljena s broda na pučini, brza, rasplamsala i zgasla. Onako kako je i želela. Pomilovao ju je po obrazu i nežno poljubio dok je spuštala suknju na butine. Promišljeno od nje što nije obukla gaćice, i prijatno za njega kad je posegnuo rukom i to otkrio. Osim toga, držao se njenog toplog vrata, kose što miriše na pokislo bilje i pijačnih slika.

Ispratio ju je do vrata i, pre nego što će ih zatvoriti, u trenutku je uočio da se osvrnula i pogledala ga s čudnim izrazom lica. Iako nije čuo sebe, niti šta joj je govorio, znao je da to nije moglo izazvati u njoj zazor i strah. Biće da onda ipak nije sasvim bio dorastao situaciji, zaključio je uzdahnuvši.

Vratio se na balkon i ponovo seo za sto, sad malo udaljen od ograde i kiše, bliže vratima u kuhinju.

Ovo dvoje za stolom u priči se mrze, sad je već izvesno. On ju je godinama voleo, a ona je njega godinama postojano mučila jer se dobro udala i jer joj je bilo dosadno. I sad se mrze i moraće nešto da reše. Došli su do tačke posle koje više ništa ne može i neće biti isto.

Dok je pisao, perifernim vidom mu je uporno dominirala bela mrlja frižidera kroz otvorena vrata. Kišne kapi su odskakale od mermernog poda balkona i od gvozdene ograde, razbijale se i bockale mu sitnim krhotinama nadlanicu i nogu. Najzad je spustio olovku i zagledao se u visoki beli frižider pored sudopera.

I onda mu je na um palo sećanje na gimnazijskog profesora književnosti, uglađenog provincijskog gospodina, i jedne njegove fraze sa predavanja: misaone borbe. Gospodin profesor je nepokolebljivo verovao i svesrdno ih podučavao tome da se velika književna dela uvek bave istim temama ljubavi i smrti, i da ih karakteriše „misaona borba“. Kasnije u životu više nikad nije naišao na tu otmenu starinsku frazu. I obradovala ga je, kao što ga već izvesno vreme raduju svi glasnici prošlosti. Pogledao je ponovo u frižider i pomislio kako „misaona borba“ savršeno odgovara onom rvanju koje se maločas odigralo uz njegovu hladnu belu površinu. Nasmešio se i počešao se po kolenu.

Da li ste za svoje polugodišnje boravište odabrali ovaj grad zbog njegove istorijske i umetničko-arhitektonske vrednosti, ili jednostavno zbog običnih, svakodnevnih čari Mediterana?, pitaće ga.

To pitanje mu uvek postavljaju u retkim intervjuima koje daje, ima razne varijante i najgluplje je od svih, ali na njega je najlakše odgovoriti. Premda neće čuti svoj glas, znaće šta joj govori. Da je okolina nužni preduslov stvaranja, da gradovi s bogatom istorijom i izuzetnom arhitekturom uvek podstiču maštu, i tako dalje i tome slično. A jedini pravi odgovor jednostavan je, kao što je istina uvek jednostavna: zato što mora da živi uz vodu. Jer je to jedina njegova živa veza s Almom posle onog popodneva na jezeru.

Čitav taj kraj – jezero i njegova okolina – iako bujni, odisali su neobično samotnom atmosferom pustoši. Mada neveliko, jezero se ponašalo kao reka, ili čak kao more. Širilo se na sve strane, zanemarujući i opovrgavajući liniju obale, pretvarajući široki pojas oko sebe u varljivu mešavinu vode i tla, nalik močvari, s bezbrojnim vrbama. Na toj čudnoj jezerskoj plimi činilo se da vrbe rastu iz vode, granje im je krajevima plivalo po površini kao kosa davljenice. Kao što njihova okolina nije bila ni voda ni zemlja, tako ni one same nisu bile ni drveće ni žbunje: nisu imale čvrsta stabla ni jasno izdvojene krošnje, nisu nudile ni stabilnost ni zaklon, ništa sem pokreta. Srebrnkaste rese lišća odgovarale su i na najmanji dašak vetra. Njihale su se i povijale na tankim stabljikama povinujući se strujanjima vazduha – pokorne kao trava i paprat iza njih, podatne kao voda pred njima – pa je tako čitav predeo bio u pokretu, živ. Vetar bi preko bistre površine odaslao valove ka vrbama, pa se i zelenilo nadaleko talasalo i nadimalo kao more. 

Alma nije kolutala očima niti su joj usta bila otvorena. Sve vreme ga je gledala, a nozdrve su joj se širile kao kosa i paprat oko lica. Sve vreme ga je gledala pa ni on nije odvajao pogled od njenih očiju dok mu se čitava koža žarila i sve bilo pokret.

„Želim da se preseliš kod mene“, rekao joj je kasnije.

Alma je ćutala.

„Misliš da je to loša ideja?“, upitao ju je.

„Ljubav nije ideja“, odgovorila je i položila dlan na njegov obraz.

„Je li to zato što sam mlađi?“

„Dovoljno si star.“

Ipak, nije je više video.

***

Da li je i samoća važan preduslov stvaranja?, pitaće ga.

Ovo pitanje je samo naizgled pronicljivo. U stvari je lepljivo i klizavo, moglo bi odvesti ka novim nepoznatim obožavateljkama-izbaviteljkama, ka novoj navali remeteće banalnosti. Zato će se uhvatiti za dobar ukus, za redak vazduh književnih visina, za hladnu distancu i horore stvarnosti. Ličnost uvaženog pisca doći će tu do punog izražaja, i novinarka neće prepoznati kliše, nikad ga ne prepoznaju.

A u stvari, od onda ju je neprestano prizivao. Ništa drugo i nije radio. Njegovi dani su tražili fragmente njenoga imena, njegovi dani su tražili fragmente njenoga tela, i plašio se samo jednog: da će vreme pretvoriti njenu krv u vodu, da će njeno ime pretvoriti u broj, da će njene oči poništiti kao da su… uspomena.

Bilo je, dakako, i trenutaka spokoja, kad je zadovoljan što stari i što je sve to zapravo življe od svakodnevne stvarnosti. Da, voleo je da bude sam s mislima o Almi.

Pisac je sedeo i grozničavo pisao. Tek tri godine posle tog popodneva na jezeru shvatio je da je nadživeo samoga sebe. Oslobodio se književnih konvencija, književnih krugova i predrasuda, svih ustaljenih vrednosti. Pisao je mnogo i lako, u raznim formama i raznim žanrovima. I karijera tog pisca procvetala je nenadano i burno, uz popularnost, priznanja i nagrade. Dobro su se slagali, ali nikad nije išao tako daleko da njega i sebe smatra jednom istom osobom.

Žena je, još na početku priče, prihvatila cvet iz kafanske žardinjere, i sve vreme ga je držala u ruci, okretala među prstima, ženstvenim pokretom ga prinosila nosu i usnama gledajući muškarca ispod trepavica. Njena lepota se u muškarcu opasno mešala s mržnjom, kao otrov. Predložio joj je da pođu u šetnju, najpre ulicom s drvoredom, pa jednom bočnom i uskom, zakrčenom parkiranim automobilima. Poveo ju je prema keju, ali prečicom. Pričala je, mirisala cvet, a njena lepota se širila i rastapala u njemu.

Kad ih je put naveo na gradilište, shvatio je da ni ovog puta neće napisati priču o jezeru. Bližilo se veče, radno vreme je odavno prošlo i gradilište je bilo pusto. Prvi udarac je bio toliko neočekivan da nije shvatila šta joj se dešava ni kad je usledio drugi, posle kog se samo skljokala na zemlju.

Teško je disao i znojio se više od uzbuđenja nego od napora dok ju je nosio ka jami u temelju buduće zgrade koji će sutra naliti betonom. Premda je bilo slabo, osetio je njeno disanje, ali više nije imao ni rešenosti ni snage za udarce. Umesto toga, položio ju je na zemlju i šljunak i latio se lopate. Grumenje i kamenčići su pljuštali po njoj. Pre no što će joj zatrpati lice, malo je zastao i ona je otvorila oči. Nikakva brzina punih lopata više nije mogla da vrati unazad taj trenutak.

Olovka se grčevito trzala po papiru, zasipao je rečima otvorene zelene oči i đavole u njima. Završnim pasusom je poravnao humku i našao smirenje.

***

Vlažan vazduh mirisao je na jod, s povremenim tankim pramenovima arome borovine. Kiša je prestala i bilo je sveže. Ovome odgovara erl grej s malo mleka, pomislio je. Spremio ga je i ponovo izašao na balkon, s vrelom šoljom u ruci. Mogao bi ceo život provesti na ovom balkonu nad morem. Udobno se smestio i potražio pogledom senice u granju odbijajući da misli o banalnostima sveta, bar dok se ne oglasi zvono na vratima.

(Iz zbirke Green Goblin Press)