je… Znaš šta je između Naših i Svojih? Znaš šta?”, rekao je Mark i podigao obrve pa se izbečio na Kseniju značajno i upitno. “Između Naših i Svojih je – plazma keks. To je crta razgraničenja.”

Sedeli su u rasparenim stolicama za plažu na travi uz Edinovu i Ksenijinu kuću. Najvažnije prisustvo u toj sceni bio je okean u daljini pred njima. Veliko vodeno telo je za došljake uvek nametljivo prisustvo uz koje je sve drugo sitno. Uz koje su i oni sami sitni i nevažni. I, ako nije udarac, predstavlja olakšanje.  

Ksenija im je sipala u šolje to što su već pili.

“Znaš već za onu mitsku prodavnicu, za koju će ti Naši, pre ili kasnije, obavezno, ako ne i više puta, napomenuti da su je otkrili u svome gradu ili negde blizu njega”, nastavio je Mark. “E, tu prodavnicu najčešće drži neki Grk ili neki Turčin, ređe naš čovek, i u njoj ima – šta? Ima kora za pitu, ajvara, bureka i plazma keksa. Tu negde je obavezno i neka ćevabdžinica kao otkriće. Nju drži neki Bosanac. Ako nije Bosanac, onda je Turčin, opet.” Nagnuo se napred i sa kamperskog stola uzeo parče pite sa sirom i zagrizao pa dodao, punih  usta: “I onda se raspilave nad time, Naši, pa plaču. Svojima to ne pada na pamet.”

Mark je provodio odmor od nekoliko dana kod njih u Sidar Beju. U Sidar Beju nije bilo takve radnje, Ksenija je sama umesila i razvukla kore.

“Kao da su iz zavičaja poneli samo sarmu i burek i kao da se samo toga sećaju”, rekao je žvaćući, a onda i: “Nostalgija je banalna. Jeftina šlagerska estetika.”

“Možda je, jednostavno, tako najlakše. Lakše nego pričati o onome zbog čega su pobegli”, nadovezala se Ksenija. “O strahu, siromaštvu, ljubavi koju su ostavili. O nasilju. Ili je to naprosto njihov estetski domet u svemu.”

Mark je zamišljeno žvakao. Razmišljao je o njenim rečima. Par dana pre toga doputovao je kod njih u Oregon iz Sijetla.

Niz stepenice trema sišao je Edi i uputio se ka njima. Nosio je još hrane. Čuo je Ksenijine poslednje reči. Sonja je doručkovala i slušala. Ksenija i Edin su bili roditelji koji, što bi se reklo na engleskom, ne veruju u deci zabranjene sadržaje.

“Ne. To je abolicija na pogrešnim tezama”, odlučio je Mark. “Kič nije domet jer nije u pitanju nikakva skala. Kič nije ‘pa šta možeš, neko je naprosto takav’, a još manje ‘svako ima pravo na svoju estetiku’. Ne. Kič je nacifrana ideološka podloga, laž. Od njega dobiješ dijabetes duha pa polako umireš.” Rekao je to tužno i malo zastao. A onda upitao: “A čega se ti sećaš? Šta si ti ponela?”

Ksenija je razmislila.

“Golubove na simsu, balon, samovar”, odgovorila je. Njene su brave bile brojne i složene. Kao što je i pretpostavila, samovar mu je skrenuo pažnju.

“Samovar?!” Ponovo je podigao obrve. “Ali to nije srpski.”

“Nije ni pita”, odvratila je Ksenija i glasno se, milozvučno nasmejala.” A ni sarma, kad smo već kod toga.”

“Ali plazma keks jeste!”, izjavio je Mark slavodobitno.

Digla je ruke u znak predaje, široko se osmehujući. Osmeh joj je izvirao iz očiju. “Slažem se. Plazma keks je srpski.”

“Pa to ti sve vreme pričam. Da.”

Pošto je sa zakašnjenjem shvatio njen manevar, Mark ju je gledao sa obožavanjem. “Edi, ni danas ne mogu da shvatim kako si, tako smotan, uspeo da nađeš ovakvu ženu?”, obratio se prijatelju. Ovaj se samo nasmejao i stavio mu u tanjir još jedno parče pite. Mark se onda okrenuo prema Kseniji: “Sećam ga se samo kako uči. To je bilo duboko deprimirajuće. Na prste bih mogao izbrojati koliko je puta tokom studija doveo devojku u našu sobu u kampusu.”

“Zato što nikad nisam bio u sobi jer si ti stalno ašikovao u našoj sobi”, odvratio je Edin smejući se.

Mark je gledao u prijatelje, zadovoljan. Bilo je teško odrediti da li zbog sebe i ašikovanja –  i te reči koju je poznavao – ili zbog njih dvoje. A onda je opet živnuo i rekao Kseniji: “Očigledno je da si ti našla njega.”

I Ksenija i Edin su ćutali.

“Odlična je ova pita”, prekinuo je M. tišinu. Slatko je jeo. Razgovarali su i na srpskom i na engleskom jer M. nije dovoljno dobro govorio srpski, mada je imao veliko pasivno znanje maternjeg jezika.[1]

Nastavili su da doručkuju, svako od njih među svojima. Četvoro ljudi na travi blage padine pored kuće pred kojom se prostirao Pacifik. Susreti na kraju sveta, so, sunce i vreme.

Nadalje su najviše razgovarali njih dvojica, Ksenija je uglavnom ćutala i površno slušala. Otputovala je na mesto imuno na njihovo prisustvo. U jednom trenutku, setila se stihova:

Ne postoji svet

Ni nešto tako kao Amerika

Postoji samo sablast sveta

Koja ti ovu priču ili neku drugu

U mučaljiva trpa usta

Kao hostiju

*

Ksenija, dakle, nije imala svoju madlenicu. Igrom slučaja, ona nije bila maženo građansko dete socijalizma kojem se spremalo i serviralo kao malom Marselu, i koje je, lepo vaspitano, „znalo reda“. Poput onog šta se „kod nas“ i kada sprema, za razliku od varvara izbeglica i ostalih došljaka što nameću svoje običaje i bodu oči umesto da se prilagode sredini u koju su došli.[2] A nije bila ni neka naročita domaćica i kuvarica, sve je to smatrala samo onim što i jeste – neophodnim životnim veštinama kojima svako treba da ovlada. Po običaju, poverila je svoja razmišljanja Mariji Eleni kad je ova, kasnije toga dana, došla i donela hranu za društvo koje će se okupiti uveče.

“Ma daj, šta tu ima da se mnogo razmišlja, Mark je u pravu, banalno je i kičerski i prazna emocija bez smisla”, rekla je Elena. Govorila je mirno, uvek staložena, protivno klišeima o mentalitetima naroda, po kojima bi trebalo da bude bučna, temperamentna Latinoamerikanka. “Rešila sam to još kad je Džej-Džej došao iz škole sa zadatkom koji im je dala učiteljica”, kazala je zatim, “da naprave prezentaciju svog kulturnog nasleđa. Kad sam ga pitala da li im je rekla šta bi to trebalo da bude, izrecitovao je uobičajeno: hrana, muzika, biljke, crteži, tipična zanimanja, narodna nošnja… Ali najviše hrana, koju će onda spremati za svečanost s roditeljima krajem meseca, kao završetak te nastavne teme.”

Kod narodne nošnje, Ksenija se setila kulturno-umetničkih društava u socijalizmu i bratskojedinstvenom ali i nacionalno identitetskom đipanju kojem su ih izlagali i na koje su ih mamili sve dok koreografi nacionalnih igara konačno nisu stupili na scenu stvarnosti, s krvavim ishodom. Otkad je ovde, već je mnogo puta bila uočila sličnosti između zemlje svog porekla i ove u koju je došla, nisu je iznenađivale kao na početku. Štaviše, vrlo dobro ih je razumela.

“Našla sam se u roditeljskom problemu” – pričala je dalje Elena – “pa sam zaključila sledeće. Ako im već ne serviram nestajanje ljudi, vojnu huntu, streljanja, političke progone i zatvore, ako ih ne hranim političkim idolopoklonstvom, nacistima koji su našli utočište u mome zavičaju, neću im graditi nasledni identitet ni na prokletom čimičuriju. Ionako su moja deca Amerikanci, a ni sam bog ne zna šta je to Amerikanac, pa tim bolje”, završila je zadovoljno. Pa uzdahnula: “Posle sam to morala da prođem i sa oboje mlađih; roditeljima treba dati penziju već samo zato što su najmanje duplo išli u školu.” Pa je vragolasto pogledala drugaricu. Sa Elenom si uvek nasmejan, to je jedna od najvažnijih odlika njene ličnosti.

Međutim, Marija Elena nije imala mnogo milosti ni prema konceptu „svojih“.[3] Tako je još davnih dana, na početku njihovog prijateljstva, pričala Kseniji kako joj je sve izgledalo naopako kad je tek bila došla. Na primer, bogati su bili mršavi, a siromašni debeli; debeli su bili prokaženi ali im se nije smelo reći da su debeli da ih se ne bi uvredilo, a ona se u magnovenju zapitala jesu li debeli žigosani da ne bi otvoreno bila žigosana sirotinja. “Samo mi je proletelo kroz glavu”, rekla je, a tek posle sam se setila i razmišljala o tome”. Tom prilikom, pričala je dalje, sedela je u jednom od onih skupih restorana za site. “Znaš, onih s malo rajski ukusne hrane”, kazala je, umetnički aranžirane na tanjiru.” Među ljudima koji su je prihvatili kao Svoju – pesnikinju, intelektualku, izbeglicu iz opakog, represivnog režima.

Jedna od žena, za tim stolom tada – lepa i negovana, više lepa jer je negovana nego stvarno lepa, i mršava, dakako – ispoljila je veliku želju da se s njom sprijatelji. Usledio je niz neuspelih pokušaja u tom pravcu, koji su se sastojali od njenih dugih monologa o tome kako je anksiozna i depresivna, o problemima s bratom i dementnim ocem, o zavisnosti od šećera, o antidepresivima i drugim lekovima koje nekad pije a nekad ne pije, o velikoj praznini koju ne može da popuni ni stvarnosno ni simbolički, o tome kako više ništa ne čita. U jednom takvom, posebno dramatičnom solilokvijumu, neopazice je izgovorila malu umetnutu rečenicu, odista bezazlenu prostoproširenu rečenicu o tome kako pije samo najskuplje čajeve, da bi potom nastavila o svom teškom životu. “Verovala sam joj tada, a verujem joj i danas, štaviše znam da joj je život težak, toj ženi u magli”, rekla je Marija Elena. “Pa sam počela da razmišljam o toj specifičnoj težini”, poverila je Kseniji. I to je bio put koji joj se otvorio, prema kapijama Ničije Zemlje. Ali to je bilo kasnije, kazala je. Tada, omaška o skupim čajevima označila je trenutak koji je i konačno utvrdio jedino u šta je Marija Elena oduvek verovala: da među ljudima postoji samo jedna stvarna razlika, a to je ekonomska.   

Dok je sedela u restoranu pod krošnjama skrivenog dvorišta u megalopolisu, punom biljaka, među zidovima od cigle obrasle mahovinom, Mariji Eleni se činilo nepristojno da im kaže kako i u njenoj Americi, onoj dole, ima takvih restorana za site intelektualce i umetnike,  a ponekad i one u tranzitu ka toj kategoriji, ali da – nikada do sada, u ovom ogromnom gradu gornje Amerike – nije mogla da sedi u njima jer nije imala novca. “Iako sam bila mršava”, dodala je i nasmejala se. Bez gorčine je primetila, onako usput, da je verovatno sve do nje jer malo rajski ukusne hrane umetnički aranžirane na velikom tanjiru ne može da da utoli glad koju je donela sa sobom, da se ta glad pokorava samo mirisu vrele masnoće i prženja, viziji belog hleba, masnih tiganja i roštilja, čak i kad si sita. Ona je živela u betonskoj zgradi naselja na rubu grada, s roditeljima – školovana, odlikašica, i njihov i vlastiti ponos – sa švercerima, s majkama od teškog rada otečenih nogu, koje su vlastita deca navukla na heroin, i sitnim lopovima što su valjali šta stignu i živeli od danas do sutra; a posećivala je sedeljke u ofucanim stanovima, na kojima se razgovaralo o Lotreamonu, uz meze od neprirodno ružičaste salame i loše vino, veoma loše vino.

Marija Elena se tad zapitala, i pitala se još neko vreme posle toga, ima li toga i ovde gde je došla, takvih naselja s takvim sobama nastanjenim Lotreamonom i ljudima što sa žarom razgovaraju i misle i stvaraju i slušaju muziku, i žive školice umetničke istine kao junaci u Kortasarovom Parizu. Potom je otkrila da ih ima, od raznih subkultura do ostalih, sličnih alternativnih miljea, ali da pre ili kasnije teže tranzitu ka skupim restoranima u skrivenim baštama megalopolisa. Ili se toliko istrajno opiru tome da postanu vrtlog u nepropusnom jajetu monomanije pod noćnim nebom, vrtlog  jednako snažan i opasan kao poovski okeanski melstrom. I tako postaju luzeri u tranzitu ili luzeri iz principa, zaključila je, u svakom slučaju luzeri u fiksiranoj vertikali društvenog uspeha[4] s vrlo malo aduta za ulaz, od kojih su među najvrednijima opaki opresivni režimi ili ratovi i razaranja iz kojih su neki od njih došli. Ali kako opak i opresivni režim, i rat i razaranje, mogu biti vrednost i ulaznica?, pitala se Marija Elena. I što je još važnije: ulaznica u šta?

Insistirala je da su ti ljudi koji su je prihvatili i gostili toga dana kao Svoju, i mnogih dana posle toga, bili dobri ljudi. Dobri, dobronamerni, obrazovani, pametni i daroviti. Ali ona nije mogla da im kaže sve to jer bi joj se sopstvena prošlost učinila lažna, tako ispričana. Jer bi, osećala je, postidela svoje slušaoce ili bi se sama postidela. I kao da između ta dva stida nema i ne može biti ničega drugog.

A krošnje u toj bašti-restoranu, i plišana mahovina na vlažnim ciglama što vapi da je dodirneš, bile su tako zelene da bismo mogli plakati.

Na pitanje kakva je to ulaznica, i u šta, emigranti mogu da odgovore samo svojom egzistencijom; s novcem ili bez novca, oni ne mogu da priušte sebi da budu isključivo story tellers. Marija Elena je, sticajem zapetljanih okolnosti i brojnih raskrsnica, otišla iz Njujorka i posle mnogo godina upoznajemo je kao žiteljku malog mesta na obali Oregona, negovateljicu u staračkom domu obližnjeg mesta, dvaput razvedenu majku troje odraslih ljudi koja u slobodno vreme piše roman na engleskom i prevodi ga na španski, i ponekad ne zna na kom jeziku piše a na koji prevodi; žena koja gaji vrt i druži se s malobrojnim prijateljima među kojima su i Edin i Ksenija. Pored toga što je virtuozna kuvarica, recimo još i da je Marija Elena od onih ljudi, kako bi rekao Dejvid Foster Volas, koji sednu u taksi i kažu: “Požurite, moram da stignem u biblioteku.” Veličina i granice njenog jajeta, kao i dubina i silina vrtloga u njemu, ostaju pitanje  o kojem treba razmisliti. Ali budući da ovo nije pripovedanje sa uvodom, razradom i zaključkom, niti bilo šta slično, nećemo se podrobnije baviti dugim i zanimljivim putem Marije Elene od velegradskih književnih salona do Sidar Beja. Ostavićemo to za neku drugu priču.

*

Veče među svojima bilo je fuga, polifonija glasova, kontrapunkt. Teme su varirale u nekoliko rukavaca i nije ih uvek bilo lako prepoznati.

Dnevna soba ima četiri prozora. Vrata i tri prozora bili su otvoreni prema terasi s kojom prostorija tvorila celinu i sve je imalo karakter pozornice.

“Ja nemam tih političkih briga, rano sam završio s pripadanjem, imao sam neadekvatne roditelje.” To je rekao Edin učestvujući u razgovoru pored stola, gde je sipao piće. Visok skoro kao vrata na terasu iza kuće, i isto tako otvoren. Onda je otišao u kuhinju da donese još leda i stigao taman na vreme da čuje Hirove reči: “Imamo i brda ideoloških otpadaka, unedogled recikliramo ideološko đubre i polako se davimo u njemu. I što su neobičniji spojevi materijala recikliranih proizvoda, mislimo da smo pametniji i da je to nešto novo. A zapravo se samo vrtimo ukrug.” Hirokazu inače ne govori takve stvari ali, kao ekolog, smatra svojom dužnošću da u društvu nastupa iz te pozicije pa makar i metaforički. Sa Edinom, na poslu ili kad idu na treninge padela, razgovara o sportu, filmu, svojoj devojci i njihovoj vezi.

Za to vreme Hirova devojka, u fotelji na drugom kraju sobe, izlagala je svoje viđenje Biblije Suzan i njenom mužu svešteniku.  

“Nigde gorih zverstava, genocida i svireposti nego u Bibliji”, kazala je. Glas joj je bio mladalački prkosan. Možda zato što je najmlađa u društvu mada zapravo i nije toliko mlada. Ona je žena-priča iz škole kreativnog pisanja, koja je ušla u almanah objavljen po završetku kursa.

“Možda se tako može doživeti Stari Zavet ali ne i Novi, on je povest o ljubavi i dobroti.” Suzan je to rekla blago, bez svesne želje da zvuči pokroviteljski. Sasvim misionarski, Suzan mnogo više voli da razgovara sa oponentima nego sa deklarisanim vernicima, i pokriva sve teme. Njen muž se zadovoljio time da se smeška i uz piće uživa u društvu.

“Jes’ baš je puno ljubavi i dobrote: oklevetali su ga, izdali i najstrašnije mučili dok nije izdahnuo”, uskopistila se njena sagovornica iz almanaha.

Hirova devojka je drugima uglavnom bila dosadna, videli su u njoj samo okvire modela u kojima je živela i iz kojih je nastupala. Ksenija ju je iskreno volela jer ju je poznavala, možda bolje i od samog Hirokazua. Ta mlada žena je posedovala autentičnu, strastvenu, nezasitu, čak žestoku ljubav prema radu. Prema svakom radu. Hiro je za nju jednom kazao: „Lili ne radi ono što voli, Lili voli sve što radi.“ Ksenija je to otkrila slučajno, kad se ponudila da joj pomogne da okreči dnevnu sobu. Boja za koju je Ksenija mislila da će oživeti prostor ispostavila se na velikoj površini kao potpuno pogrešna. Završetak posla izgledao je kao katastrofa. Lili je, međutim, samo slegla ramenima, složila se da ne valja i jednostavno kazala da treba da okreče ponovo sledećeg vikenda. Što su i učinile. Za vreme tog dvostrukog farbanja, Ksenija je saznala da je Lilina majka krečila sve sobe, uključujući i njenu dečju, u boju slonovače jer je to elegantno. I u drugim stvarima je mnogo polagala na etikeciju, pričala je Lili s valjkom u rukama. Ona je bila pristojna i striktna pa je očekivala to i od drugih. Slagala je odeću na poseban, uvek isti način, kao da je to važno, i retko se smejala. Lilin otac je bio entomolog, poznat u sasvim malom krugu kolega. Visok, mršav i elegantan, nije primećivao ni boju zidova ni način slaganja odeće. Uglavnom nije primećivao ni Lili, umro je kad je imala deset godina. Majka je nastavila da upravlja domaćinstvom prilježno i ozbiljno, nije propuštala da ispravi nijednu nepravilnost – ukrivo zakopčan džemper, posavrnute uglove stranica knjige, neoprane ruke. Budući njihovo jedino dete, Lili je bila i jedina nepravilnost.

Njena radost kad su sve okrečile drugi put bila je zarazna. Pljeskala je rukama i skakutala. Boja koju je ona napravila bila je stvarno divna, potpuno neočekivano uspela kombinacija s nameštajem, čitav prostor je izgledao novo i uzbudljivo. Dok su radile, isprskane bojom i čupave, puštale su muziku i pevale. Ksenija je sad o tome razmišljala, dok im je prilazila.

“Evo domaćice, lepe kao vojska pod zastavama!”, uzviknuo je Mark videvši je. Potapšao je mesto pored sebe na sofi, a kad je sela, uzeo ju je za ruku i zadržao je u svojoj. Hirova devojka je brzo pogledala ka Ediju. Edi je stajao pored stola i razgovarao sa Ksenijinim prijateljem iz orkestra, violinistom. Slušali su ih Hiro, profesor i njegova žena. 

Samo je profesorova žena uhvatila pogled devojke sa fotelje. Ta je žena izgledala kao litografija. Podredila je svoje talente, školovanje i svoje sadržaje podršci muževljevoj karijeri, pa je postala otelovljenje svekolike akademije, od Aristotelove naovamo. Zato joj nisu odviše prijali razgovori kao te večeri, premalo su bili fundirani za njen ukus, kao da je i u neobaveznim razgovorima očekivala fusnote, napomene i bibliografiju. Osim toga, svaki put ju je mučio utisak da je preterano doterana za okupljanja kod Edina i Ksenije, mada je imala savršen ukus i bila odmerena. Njena pojava je, naprosto, odisala nekom svečanošću institucije. Zove se Meri i to joj ime savršeno odgovara.[5]

“Zar nije u Pesmi nad pesmama strašna, a ne lepa?”, upitala je Ksenija.

“To ti je jedno te isto”, odmahnuo je rukom M. “Ako nije strašna, onda nije lepota.”

Društvo kod stola i dalje je teoretisalo. “Muzejska buržoaska kultura utiče na poimanje prošlosti” – obrazlagao je violinista – “pa je doživljavamo kao artefakt, robu, nešto mrtvo poput Odibonovih prepariranih ptica.” U slobodno vreme, kad nije pio, violinista je pomalo i slikao.

“Na primer, antiku vidimo kao ljude u belim togama što promiču između belih stubova i zelenih čempresa” –  nastavio je – “u elegantnoj i uzvišenoj estetici. I onda u tom tonu tumačimo i sve ostalo.” Govorio je malo glasnije od drugih, već pri trećem piću. Međutim, uzmimo Akropolj: bio je obojen živim bojama, takoreći šaren. Grci nameravaju da ga ponovo ofarbaju, završio je.”

“Stvarno?”, Iznenadio se profesor istoričar.

Ksenijinu pažnju ponovo je privukao Mark pored nje.

“Dobrota je mnogo važna, to je sigurno!”, uključio se Mark u razgovor njihove grupe, obraćajući se Suzan. “Jednom sam preskakao sa svog balkona na terasu susednog stana, gde je bilo dete, samo i zaključano. Plakalo je na terasi jer je u stanu pukla vodovodna cev!”

Usmerili su nepodeljenu pažnju na njega.  

“Na petom spratu, a razmak između balkona nije mali”, dodao je.

Slušajući ga, Ksenija je uživala u tome kako gradi saspens.

“Nekako sam uspeo da pređem i umirio dečkića”, rekao je. Pa uzdahnuo.” Taj mali sad ima osamnaest i u zatvoru je zbog trgovine ljudima. Viđam mu ponekad majku kako šeta njegova dva bulterijera. Divna žena, šta je pretrpela, jadnica… Muž joj je umro, bio je dobar čovek, alkoholičar i kockar, dobar komšija.”

Lica slušalaca bila su nepomična. Prenuo se i nastavio priču kao da je tek sad shvatio da nije završio:

“Pažljivo sam ušao u stan ali nigde nisam video vodu. Otkrio sam da zapravo nije pukla cev već da je mali odvrnuo do kraja slavinu iznad kade i ko zna zbog čega nije mogao da je zatvori, pa se uplašio.”  

Zavrteo je glavom, sećajući se.

“Nisam se vratio preko balkona. Ispostavilo se da ni vrata nisu bila zaključana, samo su se teže otvarala. U hodniku sam sreo dečakovu majku, vratila se iz radnje.”

Publika je ćutala. Mark je slegao ramenima, raširio ruke i osmehnuo se bezazleno, kao dečak:

“Šta da vam kažem? Ginem samo za ideale u koje ne verujem.”

Suzan ga je gledala kao pčela-ubica.

Ksenija ih je pozvala da se posluže hranom.

Dok su prilazili stolu, profesor je tamo već punio tanjir i govorio, obraćajući se violinisti pored sebe: “Kao profesionalni istoričari, često moramo da podredimo jedan sistem drugome. Dešava se da zanemarimo individualno gledište. I poetsko, koje je blizu istini koliko i konsenzus. Ili isto tako daleko.”

Likovi na uramljenim fotografijama na zidu iznad stola disali su iza stakla i zamagljivali ga zaboravom.

Četvrti prozor je na bočnom zidu. Otvoren je prema traci obale, gradu u daljini i njegovim treperavim svetlima u noći. Ispod njega je sedela Elena i jela. Ksenija je, s tanjirom u rukama, sela pored nje. Neko vreme su ćutale, a onda joj je kazala: “Odličan ti je ovaj čimičuri. Zakikotale su se pokrivši puna usta rukama.”

Ovo je zgodno mesto da ih sve ostavimo – insajderska šala bliskih prijateljica, u duhu čitave prijatne večeri. Ali ne. To nije kraj. Imamo još dve scene pre nego što spustimo zavesu.

Na vratima iz predsoblja pojavila se Sonja. Tinejdžerski nezgrapnih pokreta i nabusitog lica, prešla je pogledom po sobi pa, nezainteresovana za matorce što brbljaju, ponovo se izgubila.

Ksenija je primetila da u sobi nema njenog prijatelja muzičara. Pošla je da ga potraži na terasi. Žamor gostiju se povukao, kroz vrata i prozore što joj se približavaju videla je samo gusti mrak koji je šuma, tamni zid od drveća. Suočena s njom, prešavši prag, zastala je. Šuma počinje na svega desetak metara od ograde i ume tako da iznenadi čoveka. Između ostalog i zbog nje, izabrala je baš ovu kuću, blizina šume podsetila ju je na dače u Peredelkinu.  

“Nijedan pejzaž nije naivan”, rekao je, iza nje, violinista. Sedeo je na klupi i pušio.

*

Te noći, pošto je društvo otišlo i sve se utišalo, Kseniji je kuća odbila pristup unutra. Desilo se iznenada i poremetilo joj rutinu po kojoj bi u svako doba godine ostala na tremu neko vreme pre odlaska na spavanje.

Pošto se tu nije moglo ništa, vratila se na klupu, uzela ćebe složeno na njenom kraju, namestila jastučiće, legla i pokrila se. Spremna da tu provede noć.

Ležala je i slušala  neravnomerno, grčevito disanje mora. Noć je bila hladna, ali ni blizu hladnoći koja ju je obuzimala iznutra. Da li je smrt takva?, pitala se. U književnosti je često opisuju tako. Hladnoća počne da se razliva u tebi, da se širi, sporo. Dok ne stigne do… dokle? Do srca? Ne, nije retko da preživimo smrt srca. Mozga? Teško, mnogi sasvim lepo žive bez njega. Mora biti jetra, zaključila je, organ čišćenja i najfinije obrade, s moćnom sposobnošću da se obnavlja i raste ako je makar malo ostane.

Ali nekad ne ostane ništa. I to je to. Iz časa u čas ili iz sata u sat – merne jedinice bile su irelevantne – bilo joj je sve hladnije.

Godinama je bila uverena da je prošlost mrtva, da sve što prođe ne živi više. Da je sami reanimiramo kako bismo mučili sebe. Da mučimo sebe istina je, to je jedna od ekskluzivno ljudskih osobina, kao i smeh. I dalje je bila uverena, ali više nije bila sigurna. Niti je imala potrebu da bude sigurna, tako se živi u Ničijoj Zemlji.

Nekada, mislila je da je otišla zato što bira nešto novo, da ne bi beskorisno patila a da ipak može da oseća. Da li beba pamti telo majke pa je ponovo stvara u njenom odsustvu? Ili jednostavno plače iz iskonske usamljenosti? Da li holandski polderi pamte vodu i tuguju za njom? Njena je odluka bila da ne pati bespotrebno, samo da bi registrovala da postoji to nešto što boli i uspešno se skriva iza zraka jake svetlosti koji je uperilo u nju. Odlučila je da ovoga puta voli svom svojom inteligencijom i da ne bude žrtva mitova razdvajanja.

A ima i jednostavnih razloga u spletu korenja naših motivacija. Otišla je i zato što voli da putuje i zaista su mnogo putovali prvih godina. Volela je terase na kojima nikad neće svanuti njeno poslednje jutro, kišu što pada na drveće u daljini, trgove i ulice koji nisu svedočili njenim podlostima i bolu koji je nanela drugima.

Zaduvao je vetar, navukla je ćebe do brade. Bilo je vedro ali srp starog meseca, poslednja njegova vlas, nije slao mnogo svetlosti.

Postoji, naravno, i želja da se vrati. Nju je odmah, još davno, prepoznala, bez uobičajenih stramputica, kao žudnju da se vrati istoj noći mirisa benzina i vrućeg betona, istoj senci kestenova, istim tonovima smeha… sopstvenim stopama ali ne tamo odakle je došla. Kako bi se to moglo nazvati? Ksenokineza?

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati istim. U istom ćeš susedstvu stariti: u istim kućama osedeti… pevao je pesnik.

Odlazak, egzil, iseljenje, život kao antidisciplinarno istraživanje. Učila je reči pa ih demontirala da bi onda od njih crtala samo jednu: „dom“. Ksenogeneza i njoj srodni termini. Ksenogeno, ksenogeničko. Ksenogamija. Ksenograft. Ksenolit. Dom stranstvovanja, na putu i u susretima, bez i najmanje želje za pripadanjem. A vi, mora, što gonetaste i šire snove…

Ako su uspomene mrtve, da li su, onda, ustale iz groba, ove utvare što se penju uz stubove trema, provlače se kroz ogradu i gmižu prema klupi na kojoj leži? Gledala ih je sumnjičavo. Izgledale su vrlo žive, da.

I što su bliže, njoj je sve hladnije.

Kad već nije to uradila ranije, sad je pravo vreme da se proguta neka sentimentalna udica, na primer čežnja da ih spali i zagreje se kao Devojčica Sa Šibicama. Pa da može da kaže da nema šta da izgubi osim pepela svega što je sagorelo u njoj. Da plamen liže, uvija, deformiše i guta prizore pamćenja. Mišu kako crta, ruka mu se kreće sama od sebe a on je celim bićem samo prati. Milenu kako puši i sklanja s lica gustu masu kose, koja opet pada. Biljanu, u baletankama i dugoj suknji, juri na ljubavni sastanak, zemlju ne dodiruje. Parčad hleba s margarinom na kafanskom stolu u dvorištu i podnevna toplota na goloj koži. Dvanaestogodišnju devojčicu u spavaćici, uvežbava korake tanga nasred sobe jednog zlatnog letnjeg jutra, srećna i usredsređena kako to samo deca umeju – kao da ništa drugo ne postoji i neće postojati.

Probudila ju je hladna i vlažna njuška Vronskog na slepoočnici, pa na obrazu. Otvorila je oči. Napolju je još bio Oregon. Deo trema je već polivalo sunce i lokva svetlosti se polako širila ka njoj. Podigla se i sela, a crni pas je skočio na klupu pored nje.

Evo me, kao ponovo obojeni Akropolj, pomislila je istežući ukočeni vrat, i zagrlila ga.

Iz kuće su se čuli koraci.

[1] „… i poslušala sam ga, u njega imam potpuno poverenje jer mi je Mark najstariji prijatelj ovde. Pri prvom susretu, one zime kad sam tek bila stigla u Sijetl i kad smo se upoznali, rekao mi je da sam došla na pravo mesto, u grad čiji naziv znači ’Mali Prelaz’ i koji je grad vode. Odmah mi se dopao. Suštinski neambiciozan, sam je sebe bez gorčine zvao  Večiti Veliki Potencijal. Prvih meseci, najviše sam vremena provodila s njim jer je tada bio na plaćenom odsustvu sa posla.

Mark je ’naš čovek’ po sopstvenoj kreaciji. Rođen u Americi, po majci potomak naših iseljenika, počeo je da obraća pažnju na poreklo tek pri kraju srednje škole, kad mu se majka teško razbolela. Da bi joj skrenuo pažnju sa bolesti, ispitivao ju je o detinjstvu i starom zavičaju. I ne bi li izgradio još jedan most između sebe i nje, još jednu vezu koja će je možda zadržati još malo. Tonula je u porodične priče čije likove on nije poznavao, sve dok joj ne bi postalo teško da govori ili dok ne bi zaspala. Živeli su sami, njih dvoje. Kad je umrla, on je već bio dovršio sliku o sebi kao o ’našem čoveku’ i sa njom otišao na univerzitet, gde je upoznao Edina i obradovao se što ima sa kim da razgovara na maternjem jeziku koji mu zapravo nije bio maternji i od čega je ubrzo odustao. Potom su bili cimeri i postali, i ostali, najbolji prijatelji, nimalo ne mareći za zajedničku geografiju, nalik nekom fantastičnom, onostranom svetu.

Mark je od onih ljudi što su beskrajno popustljivi prema drugima, ali ne zato što su pitomi ili plemenitiji od njih već zbog onoga što kriju od sebe. Opšteprihvaćeno mišljenje da su to ’dobri ljudi’ samo je još jedan zid oko njihove intime u koju često ni sami ne mogu da prodru. Ali Mark nije ni loš, naprotiv, samo ne voli sebe.

Osim toga, njegova samouverenost potekla iz pobeda nad samim sobom budi u ljudima poverenje mada ih i razdražuje. Poveravaju mu se, obraćaju mu se za pomoć. Prilaze mu kao napuštene životinje – uplašeni, umiljati, agresivni, pokorni.

M. nam oboma mnogo znači. Njegova protejska priroda je od samog početka stvarala za mene prostore slobode i prisnosti neophodne u nepoznatom okruženju. Sve mi je bilo nepoznato, sama situacija mi je bila nepoznata. Nisu mi bili potrebni podsticaji da sve oko mene bude bolje jer je sve zaista bilo bolje. I prijatnije. I lepše. Bilo mi je potrebno da sve bude stvarno. Mark mi je to pružao. Davna početna veza s ’našim čovekom’ bila je delotvorna onako kako su to samo veze koje smo sami izmislili.“

(Iz Ksenijinog dnevnika)

[2] „Naše malo mesto nema mnogo doseljenika ali ga s vremena na vreme, obično u turističkoj sezoni, potresa netrpeljivost prema došljacima. Tada Sidar Bej gubi lepotu i deluje nadureno, kao zavađen sa samim sobom. Čak se i priroda povuče od njega, okean s jedne, a zelenilo, kamen i zemlja s druge strane, i ostave ga nasukanog na malograđanštinu.

Kad smo jednom prilikom o tome razgovarale, Marija Elena je prokomentarisala ovako: ’Starosedeoci, ma šta to značilo, upadaju u zabludu da smo u prednosti u odnosu na njih jer imamo drugu, rezervnu zemlju. Misle da imamo kuda da se vratimo. Tako misle ljudi koji nikada nisu otišli – od roditelja, iz grada, opštine u kojoj su se rodili, od svojih iluzija, izbora, iz svoga ega.’“

(Iz Ksenijinog dnevnika)

[3] „Najavili su sletanje na surčinski aerodrom i, još visoko u vazduhu, vezala sam se. Dole me čekaju, znala sam, gledaju na sat, uvek na istom mestu – negde drugde. Za manje od sat vremena izaći ću s koferima punim poklona i grlićemo se – ja kojoj je bolje, sa njima kojima je bolje.

Zamorno mi je postalo sve to, ti godišnji odmori, dolasci ispraćaji i odlasci, susreti sa fatamorganama, s bojama koje ne volim, sa uspešnim, ludo duhovitim rođakom stalno na pragu samoubistva. O tome razmišljam dok oklevam da prođem kroz carinsku kontrolu kao da švercujem nešto vredno i smrtonosno.

Ušla sam u ženski toalet iz predostrožnosti, ko zna kad ću imati vremena da piškim (to su sad moji planovi i moja preživljavanja, booby traps na ovom bojištu), i vrata su se za mnom zatvorila sa uzdahom olakšanja.

Unutra je samo jedna devojka, kratke zelene kose, lepa. Prosula je nešto crveno na majicu, kečap verovatno. Skinula ju je da opere mrlju nad lavaboom. Crveno je probilo dublje pa je skinula i grudnjak, a s njim i jednu dojku, druga je ostala na njoj.

Ožiljak je pomalo neravan, u cik-cak kao munja. Razmena osmeha u ogledalu. Dok pere majicu, nenadano, kod kuće sam: raskomotila bih se, spustila bih se na pločice, legla i zaspala i mirno, kao reznica, pustila tanku vlas korena u čaši vode.“

(Iz Ksenijinog dnevnika)

[4] „Znaš šta je meni najprivlačnije u tvom životu tamo? Ljudi iz vašeg privatnog kruga. Oni koje sam upoznala kad sam bila kod vas. Naravno da bih volela da imam viši životni standard, ali to nije presudno.  Presudno je što mi fale ljudi. Usamljena sam.

Lidija me je nedavno zvala na druženje. Vratila se sa putovanja u Pariz i napravila tematsku sedeljku za odabrane prijatelje. Da, draga moja, Lidija sad pravi takve sedeljke. Putovanje u skladu s društvenim položajem, stari godišnji odmor. I gosti u skladu s društvenim položajem, osim mene i još jednog nesrećnika. Mi smo tu bili kao ’umetnici’, nešto kao začin na društvenoj trpezi. Sve osmišljeno. Posluženje u skladu s putovanjem: konjak remi marten, francusko vino i francuski sirevi. Razgovor gladak da se oklizneš i slomiš kičmu: o avioprevozniku, o francuskom hedonizmu, muzejima, o tome da li je Vato ili Fragonar… I sve tako. Kao da plešu menuet, a onda i kontrolisano skakuću u kadrilu. Tako mi je bizarno izgledala ta dosadna društvena predstava uspešnih. Imala sam utisak da sam zaboravila tekst i da ću, ako nešto kažem, ispasti glupa i autsajder. Došlo mi je da se roknem. Isto kao kad odem na dečji rođendan ili slavu kod moje komšinice Mare. Žene s frizurama i muževima, ukrasne kese s bocama i nesnosni razgovori o rodbini i kumovima. Isto, samo u drugom pakovanju. Svaki stalež na istim stepenicama. Nigde ni najmanjih razlika u mišljenju, otvorenosti, prilike da razgovaraš. Pravilo je da se to strogo izbegava inače si nepristojna, a valja i biti oprezan. Volim ja i našu Lidiju i moju Maru, samo ne mogu da podnesem takve društvene skupove. A drugih nema. Osećam se kao tuđinka. Valjda je to taj autoegzil.

Šema društvenog uspeha je dosadna da ugineš. Tim ljudima je u stvari dosadno pa i sami postanu dosadni. I nasilna je. Kad prođeš kroz tog vrućeg zeca i dospeš u elitu, obogaljena si ili degenerisana u potpunog kretena. Ili neurotična za sve pare, toliko da je kasno za sve drugo. U ovoj nesrećnoj zemlji se sve skupilo, ne nalazim društvenu marginu za sebe, a svaki mejnstrim me užasava. Zato su mi prijali ljudi koji dolaze u vašu kuću. Velika zemlja pa velike i margine, nađeš sebi mesta. Ili to samo meni odavde tako izgleda. Ne znam, ali ovde je u tom pogledu grozno. I ne samo u tom.

Pitaš me kako sam. Dobro, valjda. Živim od malih pobeda i knjiga. Mršav ali zdrav jelovnik. Strpljenje mi je od pomoći. Strpljenje i slične borilačke veštine.“

(Iz Gordaninog imejla Kseniji)

[5] „Subota je, moj najdraži dan u nedelji. Proleće se polako izvlači iz svojih ranih dana, sve je sunčanije i sve toplije, sve je više mladog lišća i stidljivih divljih cvetova. Ali meni proleće ne donosi time svežinu početka– svetlošću i prizorima. Pa ni drugačijim mirisom kiše. Svaki put mi se javlja i deluje na mene zvucima. Glasovima životinjskog sveta i dece koja se igraju napolju. Danas idem na ručak s Meri, poslednja je subota u mesecu. Radujem se. Uvek se radujem premda nema iznenađenja na tim našim sastancima: lepo obučena Meri i ja, obučena nehajno, razgovori o svemu i ni o čemu, povremeno začinjeni korisnim informacijama. Uvek isto, samo se godišnja doba menjaju.  

Meri nije lako upoznati. Nisam sigurna da je i ovo koliko je poznajem išta više od svega nekoliko uvida u njenu pravu ličnost. Rekla bih da se nije sukobljavala s roditeljima, da im je verovala i bila dobra devojčica. I da za to plaća cenu more often than not (ne mogu da se setim kako bih ovo rekla na srpskom).  Sprijateljile smo se van druženja naših muževa kad me je upala pluća vezala za krevet, Sonja bila mala, a Edi odsutan, na poslovnom putu. Meri je svakog dana dolazila iz Portlanda da mi donese hranu, da se postara da Sonja redovno jede i radi domaće zadatke, da kuća osnovno funkcioniše. Pomagala mi je da se okupam kao da smo odrasle zajedno, menjala posteljinu, bacala stare namirnice iz frižidera i pričala mi o knjigama koje je čitala. Sačekala bi Elenu da dođe, popile bi kafu i proćaskale, pa bi onda otišla. I tako svaki dan dok nisam prezdravila. Sve bez dizanja prašine. Za nju se podrazumeva da se staraš o ljudima iz svoje blizine kad se za to ukaže potreba, ma koliko ti to komplikovalo život i bilo naporno, a ne samo da odlaziš u formalne poste i sastaješ se van kuće. Kad sam ozdravila, nastavile smo po starom, ni bliže ni dalje nego pre moje bolesti, ali ustanovile smo ove ručkove.

Iako ne donosimo redovno jedna drugoj poklončiće, spremila sam joj jedan za danas. Pre neko veče slučajno sam naišla na prababin španski češalj i iznenadila se, potpuno sam bila zaboravila na njega. Nisam mogla da se setim ni da sam ga, i kad, donela ovamo. Meri ima divnu kosu i nosi punđu, savršeno će joj stajati. A i za češalj je vreme da prestane da bude uspomena i da počne novi život.

Sonja je kod drugarice preko vikenda, a Edi ostaje kod kuće, da čuva tvrđavu.“

(Iz Ksenijinog dnevnika)