Generacije: da li postoji ijedan sociološki pojam koji je istovremeno toliko ismevan i toliko neophodan? Kroz godine prolazimo zajedno sa svojom starosnom kohortom. Izloženi smo istim kataklizmama, istim ekonomskim usponima i padovima, istim tehnološkim i medicinskim dostignućima, ma koliko pristup i iskustvo pojedinačno bili nejednaki. „Nijedna generacija nije naučila od druge kako da voli, nijedna generacija ne može da počne drugačije nego od početka“, piše Seren Kjerkegor u knjizi „Strah i drhtanje“. Za ovog Danca to nije značilo da su generacije međusobno nerazumljive već da samo pokušajem da shvatite obaveze i ludosti generacija pre i posle svoje, možete otkriti i sopstvene. Generacije ćete prepoznati po njihovim strastima.

Vreme ima smisla – razmišljajte o njemu na taj način. Generacije nas određuju, možda ne tako snažno kao drugi identiteti – klasa, religija, pol, zanimanje, politika, nacija – ali određuju nas na načine koji mogu biti među najpostojanijima. „On me je otrgao od moje generacije, ali ja nisam bila deo njegove“, piše Ani Erno u knjizi „Mladić“, gde naratorka ima vezu sa muškarcem tri decenije mlađim od sebe. Oboje potiču iz radničke klase, čiji su tragovi frapantno postojani kroz vreme. „Njegove pokrete i reflekse diktirao je trajni, nasledni manjak novca“, primećuje ona. Uočava njegove „seljačke“ manire – brisanje usana parčetom hleba, pokrivanje vinske čaše da signalizira kako ne želi još – tikove za koje „znam da sam i sama nekada imala u sebi“. Ali njihova različita putovanja kroz vreme čine da se razlikuju i kvaliteti njihovih osećanja. Veliki deo ženskog osećanja je posredan, dok je kod muškarca mnogo toga inauguralno, i ne postoji način da se to zaobiđe.

Koncept generacije nije naročito star. Milenijumima su masovna kolektivna iskustva obeležavala ljude koji su proživljavali iste životne preokrete u isto doba, ali su retko imala prepoznatljiv efekat povezivanja. Izuzeci od tog pravila važili su za više društvene slojeve, kao što je takozvana „poslednja paganska generacija“, bogati sloj rimskog društva u četvrtom veku, koji je posmatrao kako njihova revnosna deca postaju pustinjski oci i Hristove neveste, nakon Konstantinovog preobraćenja. Za ogromnu većinu, u seljačkim kulturama širom sveta, roditelji su prenosili veštine i vrednosti na svoju decu, koja su ih potom prenosila na svoju decu, pri čemu je bilo malo toga što bi ih razlikovalo. Još četrdesetih godina XX veka, Ani Erno je mogla da se nađe kao generacijama prva žena u svojoj porodici koja više nije znala kako se veš pere pepelom ili kako se koristi toplota vatre za sušenje šljiva.

Generacije, onako kako ih danas razumemo, doživele su skok ka jasnijoj definiciji u godinama nakon Francuske revolucije. Zajednička biološka starost bila je samo prvi uslov, i to ne najvažniji. Da bi se stvorila generacija, kohorta istih godina morala je da deli iskustvo koje je istorijski određenije od kuge ili gladi – nešto što istovremeno objedinjuje i modernizuje. Vojske seljaka koje je Napoleon slao u marševe širom Evrope sticale su iskustva i veštine (poput čitanja regrutnih poziva) koje njihovi očevi nisu mogli ni da zamisle. Oni koji su se vratili u Francusku nikada više nisu bili isti.

Među francuskim elitama, razlike između revolucionarne i postrevolucionarne generacije bile su izrazito oštre. Taj jaz merio je jugoslovenski romanopisac Ivo Andrić u romanu „Travnička hronika“ (1945) kroz likove dvojice francuskih konzularnih službenika stacioniranih u zabačenoj provinciji Osmanskog carstva 1810-ih godina. Stariji konzul Davil smatra da njegov mladi pomoćnik De Fos nije sposoban da ceni njegove vrednosti – „osnovne stvari“ koje su sačinjavale samu suštinu Davilovog života. Za De Fosa, monarhija je bajka, revolucija je mutno sećanje iz detinjstva, a Napoleonovo carstvo je prirodni poredak stvari. Dok su za Davila „ova tri pojma predstavljala snažan i složen čvor sukoba, nadahnuća, ushićenja, briljantnih dostignuća, ali i oklevanja, unutrašnjih nelojalnosti i nevidljivih kriza savesti, bez očiglednog rešenja, sa sve manje nade da će ikada biti trajno ublaženi”. Izranja slika uzajamne generacijske zbunjenosti.

Ciklusi pogrešnih shvatanja mogu izazvati da rasprave o umetnosti i politici iz ranijih epoha deluju uznemirujuće poznato. Kada vidimo autore iz generacije X kako sa setom pišu o ironiji devedesetih, to podseća na Tomasa Mana koji je s nostalgijom pisao o ironiji devetnaestog veka u svom delu „Razmišljanja nepolitičkog čoveka“ (1918), gde osuđuje povratak iskrenosti, politici i strasti za humanitarnom demokratijom. Ove trendove je za Mana oličavala fascinacija oko Emila Zole, koja je rasla tokom desetih godina dvadesetog veka, i bila sinonim za, po Manu, sumornu, cenzorsku kulturu u kojoj nema mesta za umetnost koja već nije politizovana. U svom gađenju prema zagovornicima humanitarne demokratije, Man je podržavao nemački građanski nacionalizam – zajedno sa estetskim udaljavanjem od politike. Mlađa generacija Nemaca posle njega tumačila bi njegov stav kao put koji vodi ka nacizmu.

Svi smo mi sada pop sociolozi, barem u anglosferi. Generacija Tihih, pa Bumeri, pa Gen Iks, Milenijalci, Zumeri – svaka je dospela do tačke karikature. Tihi, generacija rođena u deceniji i po pre 1945. godine, kojoj je časopis Tajm nadenuo to ime zbog njenog „mirnog, tihog“ plamena (čitaj: niskih očekivanja i postojane discipline), predstavljala je izuzetnu silu u svetu književnosti. Nije samo zadivljujuća čista produktivnost romansijera i pisaca rođenih pre kraja Drugog svetskog rata – Alis Manro, Džon Edgar Vidmen, Margaret Atvud, Sintija Ozik, Dž. M. Kuci, Flör Jegi, Filip Rot, Toni Morison, A. S. Bajat, Don Delilo, Kormak Makarti, Dž. G. Balard, Džon Apdajk, Džojs Kerol Outs, Džoan Didion – već i prirodnost i lakoća njihovog pripovedanja. To može navesti čitaoca da se zapita da li je možda bilo nečeg posebnog u vodi tridesetih godina dvadesetog veka.

Materijalno, Tihi su bili u mnogo bliže odnosu sa poljoprivrednom stvarnošću, kao i sa proizvodnom. Tihi često znaju kako se stvari prave. Kao deca, lutali su po pustošima i otpadima posleratnog perioda. Do danas, na drugačiji način pregledaju hranu i mehaničke predmete. Mnoge od najčuvenijih boemskih pop ličnosti zapravo su Tihi – Bob Dilan, Bitlsi, Peti Smit, Leonard Koen, Džoan Baez – kao da je potrošačko ludilo kasnije generacije moralo biti snabdeveno od strane neumorne kohorte žetelaca. Tonalno, Tihi se izdvajaju svojom sigurnošću i težnjom ka objektivnosti, kao i svojim talentom da pogode suštinu. Teško je zamisliti autora druge generacije koji piše o fotografiji kao što to radi Suzan Sontag, koja tom zadatku prilazi kao Aristotel, najpre vodeći računa da objasni kako se fotografija razlikuje od slikarstva, i slično. Tihi u svom najboljem izdanju istovremeno su narodni i proročki, sa sklonošću prema uzvišenom. U njihovoj prozi može se osetiti odlučnost pisaće mašine, melem cigarete.

Bumeri deluju značajno kao generacija čiji je književni ukus neposredno hranio njihove političke strasti. U mladosti su doživeli Hladni rat u svom najsurovijem izdanju. Dnevnike Ane Frank čitali su ispod pokrivača kao deca, Solženjicina u studentskim sobama, Kunderu u istočnoevropskim vozovima, a Ijana Makjuena na izblede­lim sofama u stilu „šebi šik”. Njihov predmet obožavanja bio je disident, književni ili politički – idealno oba. Mlađi bumeri (i stariji pripadnici generacije Iks) doživeli su pad Sovjetskog Saveza kao trenutak ushićenja i obećanja svetskog oslobođenja, koje nikada nije sasvim iščezlo. Više nego 1968. godina, upravo ih je taj trenutak definisao kao dokaz da je svet zaista podložan promenama. Za generaciju koja je videla kako nešto tako trajno kao što je SSSR nestaje u dimu, sitni diktatori poput Sadama Huseina i Gadafija delovali su kao potrošna roba. Bumersko viđenje slobode naglašavalo je eksperimentisanje, toleranciju i hedonizam, pri čemu je država češće figurirala kao protivnik nego kao saveznik. Ekonomski procvat sredine veka doživeli su ne kao oslobođenje, poput „tihih”, već kao prirodan poredak stvari. Iz takvog kruga potekli su mnogi od vodećih anglofonih pisaca generacije – Hilari Mantel, Pet Barker, Martin Ejmis, Vilijam Bojd. Ovi autori su se najudobnije snalazili na stabilnim daskama istorijske fikcije. Pripovesti Kazua Išigura o komično sporednim ličnostima koje iz čudnih uglova pogrešno tumače svoj istorijski trenutak danas deluju kao lukavo unutargeneracijsko zadirkivanje.

Put nekih Bumera od potencijalnih razarača establišmenta do usrdnih milovalaca povrća na pijacama morao je da nahrani cinizam generacije poslenjih. Prva stvar koju je generacija Iks naučila u školi bila je da ne razgovara sa nepoznatima. Kristijan Lorencen opisao je svoj teret – sa svojim osmehom generacije Iks i nemarnim gestikulacijama – kao generaciju koja nikada neće morati da trpi nekog svog pripadnika kao predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Zejdi Smit je napravila brzo moralno računovodstvo za svoju kohortu: bila je u pravu u nastojanju da muškarci preuzmu deo brige o deci; pogrešila je kad je reč o internetu. Ako su Bumeri sebi laskali da su glavni protagonisti posleratne kulture i istorije, generacija Iks se divila licemerju generacije pre svoje – načinu na koji su Bumeri odbacili svoja najistaknutija dostignuća, od antiratnih koalicija do nezavisne kinematografije. Generacija Iks bila je poslednja za koju je „prodaja ideala“ zaista nešto značila (stav koji milenijalci vole da predstave kao luksuz prerušen u princip). Prepoznatljivi časopisi generacije Iks bili su antiestablišmentski Bafler, Meksvinis, što je bio način da se „prodaš“ na drugi način (pozivajući pisce iz Njujorkera u svoj početnički časopis, ponekad pod pseudonimima), i rani n+1, dok je još davao prednost autorskim glasovima naspram mapiranja društvenih pokreta. Bila je to generacija za koju je „Pobeda snaga demokratske slobode“ bila manje kredo ispisano na transparentima, a više nešto što su „odvratni ljudi“ Dejvida Fostera Volasa kompulzivno izgovarali tokom orgazma.

Galvanizovani u mladosti finansijskom krizom, milenijalci su zakoračili u svet kratkih horizonata, sa političkim ambicijama kakve nisu viđene još od šezdesetih godina, ali sa daleko manje organizacionih sredstava na raspolaganju. Kako su odrastali uz društvene mreže, mnogi se obeležavaju kroz izražavanje svojih mišljenja i identiteta. Kritikuju ih zbog nesvesnog služenja interesima društvenih elita kroz pozivanje na institucionalni autoritet, ali njihova situacija, kao generacije koja je dvostruko udaljena od plena Trente glorieuses (dok tek mali deo njih ne nasledi od svojih roditelja), možda je zapravo primer kohorte koja se snalazi s oružjem slabih. Njihova mobilizacija morala pogađa bumerske šefove u posebno osetljivo mesto; preti da povuče baš onu potvrdu za kojom bumeri najviše žude: da su na pravoj strani istorije. Kao što piše Anton Jager : Milenijalci se kreću u „javnoj sferi u kojoj je politika jasno povratila svoju hitnost, a kolektivni pojmovi klase stekli su novootkrivenu verodostojnost. Ali rezultujući stav i dalje je u osnovi stav samoizražavanja: lik [Sali Runi] može da serenadira proleterske akreditive svog čistača, drugi može da proglasi da je marksista, ali nije jasno u kojoj je marksističkoj organizaciji član.“

Zumeri kao da su sa druge planete. Odrasli uz roditelje iz Generacije Iks, možda su nasledili deo skepticizma svojih roditelja prema milenijalcima. Za njih su digitalni i virtuelni svetovi prirodno okruženje, dok su istovremeno spremniji da priznaju tržište, geopolitički svetski poredak i samu prirodu kao nešto što je, barem u teoriji, otvoreno za promenu. Povremeno deluju gotovo natprirodno vešti u upuštanju u apstraktne kritike postojećih sistema, ali te prezentacije često prate izrazi očaja i depresije pred tim silama. Ako se može izreći još nešto o generaciji čiji su najmlađi članovi tek nešto stariji od jedanaest godina, to je možda jaz koji osećaju između sebe i moći. Njihova iskustva koja će ih definisati možda tek treba da dođu.

A šta je sa svetom izvan Zapada? Istoričar Jurij Slezkin odmotava dramu nekoliko generacija ruskih Sovjeta, od „nestrpljivih“, koji su postali boljševički milenijalci ispunjeni političkim entuzijazmom, do previše strpljive generacije odrasle u brežnjevljevskoj stagnaciji. U svojim memoarima „Noći u Nijameju“, Rahma Idrisa slika portrete nekoliko generacija Sahela, gde čitave istorijske epohe kao da se sabijaju u njegovu mladost. Malo je generacijskih podela bilo tako dubokih i trajnih kao što su one u Narodnoj Republici Kini, o kojima se već mnogo piše. Sam pogon—i počeci i zaustavljanja—kineske modernizacije značili su da su njene elite doživele istorijske potrese razmera nepoznatih bilo gde drugde. Čik’ing—obrazovana omladina koju je Mao „poslao“ na selo i koja je proživela deceniju krajnje štednje—nalazi se na ogromnoj distanci u odnosu na generacije posle njih, što uključuje i one koji su rasli u procvatu poslednje tri decenije, kao i one koji su stigli u Kinu lišenu mogućnosti. Kinesko iskustvo podseća nas da najistaknutija karakteristika koja definiše generaciju može biti pitanje koliko su savremene kohorte udaljene od utopijske politike koja je cvetala sredinom dvadesetog veka. Dovoljno blizu da budu razočarani ili nostalgični? Ili dovoljno daleko da budu inspirisani—ili nepovratno odsečeni?

Mnogi zapadni pisci bave se ovom tematikom. Endru O’Hejgan poigrava se idejom svojevrsne moralističke DNK koja se prenosi kroz epohe, u priči u kojoj potomak abolicionista uzima skalpel u emisiji „Desert Island Discs”. Francuske konzule Davila i De Fosa, Niko Voker donosi u liku dvojice američkih policajaca. Semjuel Mojn pruža istorijski obilazak gerontokratske tvrđave koja svuda ugrožava demokratiju. Didije Eribon ponovo ušiva ranjeni rascеp između društvenih nauka i književnosti, u istraživanju generacija koje se prelamaju kroz klasu. Brendon Tejlor, Sem Saks i Lilijan Fišman prikazuju nam različite nijanse tonova svoje generacije u svojim pričama čija se radnja odigrava u Njujorku. Gari Indijana, titan tog grada, razmišlja o tome šta se dešava kada shvatite da je većina ljudi koje ste zaista voleli – umrla. Šila Heti razgovara sa Filis Rouz, našom usamljenom pripadnicom Tihe generacije, koja je i sama pažljiv slušalac ranijih naraštaja, o tome šta jedna generacija može naučiti od druge u stvaranju jačih oblika ljubavi.

(Tomas Mini)