To be a flower is profound
Responsibility
– Emily Dickison

Upoznale smo se preko reči. Ili, tačnije, upoznala nas je reč. Moja majka bi sad u tome videla čitavu Knjigu postanja i galaksiju značenja. Ali nije bilo posredi ništa takvo, samo obična priča ljudi koji vole knjige i bave se knjigama, ispod statusa na nečijem zidu fejsbuka. Moj komentar je bio pri kraju treda, pomalo off topic, a i sam status je već bio poodmakao u starenju, na putu u FB ropotarnicu. Ili u večnost, kako ko već gleda na to.

Često nesmotreno skrenem s teme posta i pišem komentare koji su, nenamerno, na granici trolovanja. Zato mi obično niko i ne odgovara.

Ali ona je odgovorila.

Moj komentar se ticao prevođenja, napomenula sam da „ručni zglob“ nije jedino rešenje, a ni sasvim precizno kad smo već kod toga, jer ruka ima četiri vrste zglobova: rame, lakat, zapešće i zglavke (prstiju). Te da se, umesto „ručni zglob“ može napisati (i reći) „zapešće“. U to vreme sam mnogo polagala na preciznost, pogotovo na preciznost reči.

Marta se – nazovimo je Marta jer je ovo istinita priča – oglasila na moj komentar etimološkim odgovorom: zapestje, запястье, пястье, pest. Čisto se obradovala zapešću, a onda sam se ja obradovala njoj. Ne sećam se ko je kome poslao zahtev za prijateljstvo, koji je usledio odmah. Ali i danas mogu da prizovem osećaj koji me je obuzeo, SLIKU koju sam videla u realnom vremenu učešća u tredu: dok smo ispisivale komentare, bile smo devojčice na plaži koje skupljaju najlepše oblutke, stavljaju ih u kanticu, i za njih u tome času ne postoji ništa drugo.

Nešto od tog postojećeg drugog rekreirale smo kasnije, u neobaveznom četovanju za to kratko vreme koliko smo se poznavale na internetu. Ne sećam se ni koliko je to tačno trajalo, ali sigurno ne duže od nekih mesec, mesec i po dana. Toliko.

Za to vreme, ja sam o njoj saznala da je anglistkinja u penziji, da nema svoju porodicu ali da je bliska s bratovljevim potomcima, koji su i njena deca. Da joj unuci često dolaze i da su joj velika radost. I profilna slika joj je bila s to dvoje dece uz nju, u zagrljaju. Saznala sam i da ima „plac“ u okolini grada, ništa posebno, rekla je. Samo parče zemlje koje je kupila da gaji biljke, s kućicom tek da može da se skloni od kiše i eventualno prenoći, i u čijem delu može da drži alat. Saznala sam i da je bolesna. U terminalnoj fazi karcinoma, kazala je jednostavno. Da se dugo lečila, imala faze remisije, da joj je medicina poklonila godine života i da je sad, eto, u toj etapi puta.

Šta je ona o meni saznala – ne znam. Ne sećam se šta sam joj rekla o sebi. Verovatno ono što je i bilo tadašnje stanje stvari, a čega nije bilo mnogo. Da pišem rad za master studije (za koje tad nisam znala da ih neću završiti), da imam dečka i da mi se čini da će to postati moja prva ozbiljna veza (što jeste tako završilo). I da nemam baštu ali imam dve terase, jednu severoistočnu i drugo jugoistočnu, i na njima žardinjere i saksije s petunijama, muškatlama i begonijama. I da begonije vole senku, pa na prozorskom simsu severne terase uživaju i do kasne jeseni daju sve od sebe u krupnim cvetovima raznih boja.

Dopisivale smo se preko mesindžera uglavnom noću, onih sati kad sam ja pisala rad a ona ostajala sama pošto njeni odu svojoj kući, i provodila vreme onlajn dok ne zaspi. Prethodno bi pojačala dozer s analgetikom, mislim infuziju ili tako nešto na šta je bila priključena. To je značilo, shvatila sam, da mora trpeti bolove da bi bila budna i razgovarala. Pitala sam je za bol i da li želi o tome da razgovara. Odgovorila je da je ne boli mnogo ali dovoljno da joj ne da zaspati. I da ne želi o njemu da razgovara jer se o bolu nema šta pričati, on se samo trpi.

Jednom prilikom je, pošto sam joj odgovorila na pitanje šta trenutno čitam, kazala da ne zna za tu američku spisateljicu iako je mnogo čitala američku književnost, kao Fulbrajtova stipendistkinja boravila u toj zemlji i potom poslovno bila vezana za nju. Izrazila je želju da pročita nešto iz te knjige. Sećam se kako sam zurila u stranicu sa sadržajem elektronske knjige na monitoru pred sobom, birala kraće priče iz obimne zbirke, pa jednu izdvojila i kopirala da joj je pošaljem imejlom. Priča mi se onda učinila prekratka pa sam se postidela pred sobom i dodala još jednu.

Marti su se pripovetke svidele i podstakle je da mi priča o svom boravku u Pensilvaniji, o Americi. Vrlo je stručno i oštroumno ocenila autorku i zahvalila mi se. Nije tražila da joj pošaljem još.

Te noći zbog koje sve ovo pišem, zapazila sam da je budna duže nego obično. Dok sam se ja bavila citatima iz bibliografije za svoj rad, poruke iz mesindžera su iskakale na ekran češće, sa očiglednom voljom za razgovor. U jednoj je čak napomenula, onako uzgred, da se neočekivano oseća veoma dobro i da ima mnogo više energije.

Oko ponoći sam osetila da postaje obzirna, da ne želi da me ometa. Čuj, Marta, rekla sam joj, nimalo mi ne smetaš, imam vremena za priču, baš mi se ne spava. Nemoj da budeš sama u mraku, ja sam tu, ja sam s tobom, i možemo razgovarati o čemu god hoćeš, i o prošlosti i o smrti i o bolesti i o strahu… O čemu god, tako sam kazala. Nisi sama, ja sam tu.

Ustala sam, skuvala duplu kafu i vratila se za kompjuter, u pidžami, svetloplavoj na sitne bele rade. Te tratinčice su mi, sećam se, tada privukle pažnju iznenada i iz nepoznatih razloga.

Pa smo nastavile da razgovaramo.

Marta mi je pričala o knjigama koje su je formirale. O svom ocu muzičaru i muzičkom pedagogu. O muzici. Pričala mi je o svojim najdražim putovanjima i osobi kroz koju ju je posetila najveća ljubav u životu. O unucima svog prerano preminulog brata, o ličnostima tog dečaka i te devojčice, koje je očigledno dobro poznavala. O gimnazijskim danima u divnom primorskom gradu u koji su se doselili kad je bila dete, o beogradskim studentskim danima. Pomenula je svoje učenike i studente, diplomate kojima je davala instrukcije. Mlade ljude kojima je pomagala da dobiju inostrane stipendije i posle se ponosila njima. Dugi su noćni sati.

Ali najviše je pričala o svojoj bašti. O povrću, voću, cveću i drugom bilju govorila je kao o najboljim prijateljima, od onih koji te prate celog života. Objasnila mi je ciklus vegetacije i da u njenoj bašti u svako doba nešto cveta i rađa. Dala mi je savete o nevenu i ruzmarinu, da bosiljak u saksiji treba samo redovno da „šišam“ pa će se celog leta samo još više bokoriti, govorila je živahno, kao da ga već vidi gustog i zelenog iako je bila tek polovina marta. Pričala je o kantarionu.

Nikad nisam čula Martin glas. Tad mi se, međutim, činilo da ga čujem, u tim pisanim porukama koje čak ni rukopis ne pokazuju.

Njena bašta na placu je skromna, bez nekog velikog plana, ali dovoljno prostrana da ima stazice. Ništa naročito uređeno, rekla je, ali ipak je nalik na lavirint kad sve buja. Na lavirint u kojem si stigla na cilj gde god zastaneš, tako je rekla.

Negde oko pola šest ujutru, s prvim svetlom ali pre nego što je zaista svanulo, takoreći u praskozorje, kazala je da se umorila i da će malo odspavati. Poželela sam joj miran san i rastale smo se.

Drugarica me je prethodnog dana zamolila da pre podne umesto nje odem po njenog sina u školu. Zaključila sam da nema smisla spavati pa sam skuvala još jednu kafu i još malo čitala.

Dan je bio blistavo sunčan. Dečak na zadnjem sedištu nije bio voljan za razgovor, igrao se gejmbojem i vozili smo se u tišini. Pošto sam isporučila dete baki i dedi, proverila sam poruke u telefonu. U jednoj mi je zajednička prijateljica Aleksandra javila da je Marta preminula „tokom noći, izgleda mirno, u snu“.

Upalila sam motor i krenula kod roditelja, da ih obiđem pre povratka kući. I danas mogu sasvim verno da prizovem doživljaj tog prepodneva. Nikada pre i nikad posle roditelji mi se nisu činili življi, niti je sunce jače sijalo. Niti je ikada jače peklo.

***

Prošlo je od tada jedanaest godina i ponovo sam pisala rad. Ovoga puta o semantici vrtova. Na radnom stolu gomila literature, uključen laptop. U jednoj knjizi autor, istoričar umetnosti, piše o događaju iz svog života. Zatekao se, naime, u muzeju kojem je njegov predak pre više stoleća zaveštao tapiseriju. Kolega kustos mu je ponudio da je iznesu iz depoa i pokažu mu je.

Tapiserija je ogromna, velika kao ceo zid dnevne sobe današnjeg prosečnog stana. Prikazuje jednu od omiljenih tema svih epoha otkad je umetnosti – smak sveta. Mračni kraj je predstavljen pretnjom tamnog, gotovo crnog horizonta daleko na desnoj strani pitomog brežuljkastog predela, i mnoštvom ljudi koji trče u suprotnom smeru, sitni u daljini, veći u srednjem planu. Beže kao pomahnitali, izbezumljenih lica, jure, sapliću se i padaju. U daljini je neka kuća u plamenu. Ako se izuzme tamni horizont sudbine, dan je vedar i lep, nebo plavo, boje žive.

U prednjem planu, kao najveća figura prizora, žena okopava baštu. Ni stara ni mlada, mirno se bavi svojim vrtom iako svesna onog što se oko nje dešava. Lice joj je lepo i smireno, usredsređeno na biljke pred sobom. U ruci drži alatku, blago pognuta, a pored nogu joj je hrpa iščupanog korova.

Setila sam se Marte, ne prvi put ali tako iznenada i toliko intenzivno da sam se odmah ulogovala na fejsbuk i potražila njen nalog. Još uvek je tu, na profilnoj slici i dalje grli dvoje dece koji su sada odrasli mladi ljudi.

U zborniku o semantici vrtova potom sam naišla na stihove Žan Pola Gibera, iz pesme Vrtovi Leonor Fini:

O, korenu perunike, plovićemo
kroz oblake s pesmom sirene.

O, krmanošu, moj vrt nije od ovog sveta,
ja nisam više od ovoga mora.

Moje lice na tvojim prsima, u rođenju
tvojih cvetova, tako ćemo spavati bez
neznanja ovaj vrt budući poslednji.

Moj rad o vrtovima je završen i objavljen, i može se naći na internetu. Sad je i ova priča na mreži. Svi smo i dalje tu.

(U znak sećanja na H. Z.)

(Prevod stihova s francuskog: Kolja Mićević)