Prilikom preseljenja Zavoda u drugu zgradu, prostorni i operativni uslovi su – po obrazloženju Direkcije – diktirali stvaranje isturenog odeljenja, koje je smešteno na drugom spratu poslovne zgrade u Ulici mira, strmoj poprečnoj uličici u starom delu grada, između Dunavske ulice i reke.

Na ovom mestu, posle zaključnog dela o finansijskom poslovanju našeg Odeljenja, prikazanog u u tabeli s rubrikama i stavkama po mesecima i nedeljama, prelazim na deo o kadrovskim pitanjima, kojim ću zaključiti Godišnji izveštaj o radu Odeljenja za unapređivanje i razvoj.

Ovde naše Odeljenje zauzima ceo sprat, gde se iz hodnika ulazi u četiri kancelarije, toalete, malu ostavu i čajnu kuhinju. Kao rukovodilac Odeljenja, zauzeo sam najveću kancelariju, gde se nalazi i kartoteka s najvažnijim dokumentima.

Razdvajenjem Odeljenja od direkcije Zavoda došlo je, neminovno, i do sistematizacije radnih mesta i preraspodele kadrova. U Direkciju su raspoređeni: tri referenta, jedan računopolagač, jedan blagajnik i dve čistačice. Prethodno, jedan referent je otišao u prevremenu penziju, dva su proglašena tehnološkim viškom i prebačena na berzu rada, i dve čistačice su otpuštene.

U isturenom odeljenju ostalo je nas sedmoro službenika, kafe-kuvarica i jedna čistačica čije je mesto sada upražnjeno.

Pre nego što nastavim sa izveštajem o upražnjenom radnom mestu, moram ovde da pribeležim kako sam uveren da je kafe-kuvarica Soka ostavljena u našem Odeljenju greškom, takoreći zaboravljena jer, podsetiću, mi ne primamo posete saradnika, niti kolega iz ostalih zavoda pri ministarstvima pa nemamo potrebe za reprezentacijom. Stoga skrećem pažnju nadležnima da razmisle o ovom problemu nepotrebnog trošenja sredstava.

*

Odavde pa nadalje, biću slobodan da pišem opuštenije i opširnije, pošto je poznato da posle tabele s budžetom i, možda, opšteg dela o radnim mestima, ovaj Izveštaj niko neće čitati, već da će odmah biti zaveden i arhiviran, budući samom sebi svrha i jedini materijalni dokaz da se u našem Odeljenju tokom godine radilo.

Pre svega, napomenuću da se u najskorije vreme treba pozabaviti popunjavanjem radnog mesta čistačice jer se u svim našim prostorijama, iako su kolege uredni ljudi, počela nagomilavati nekakva paučina i paperjasta prljavština po uglovima, i prašina po svim površinama, u tolikoj meri da, čini mi se, zamućuje obrise stvari u prostoru i one se više ne sagledavaju s jednakom oštrinom i preciznošću kao ranije.

Spremačica Sanela, po nacionalnosti Romkinja, radila je kod nas od dana useljenja u nove prostorije, a nemam saznanja o tome gde je prethodno bila zaposlena i odakle je ovamo prebačena. Međutim, znao sam da, iako vrlo mlada – ne više od dvadeset dve godine – ima dvoje male dece, da joj je muž na radu u Nemačkoj, i da živi nedaleko odavde, u jednoj od onih udžerica zgomilanih dole kraj reke. Ne sećam se od koga sam to saznao, svakako ne iz dosijea zaposlenih. Čini mi se da mi je sve to, i još štošta što sam zaboravio, ispričala kafe-kuvarica.

Vrlo rano sam primetio da se narečena čistačica najkraće zadržava u čajnoj kuhinji, naročito za vreme pauze za kafu i cigaret-pauze zaposlenih.

U kancelarijama nije dozvoljeno pušenje, ali učinjen je ustupak našim dvema koleginicama. One dele najsvetliju kancelariju, okrenutu prema dvorištu: Dara, uvek ogrnuta džemperom, s naočarima za čitanje navrh nosa i kosom s tragovima viklera, i mlada Ivona, uglavnom bezvoljna i nezainteresovana za sve, pospana do pred podne, koju je – kao mlađu kćer, rano proglašenu porodičnim razočaranjem – ovde zaposlio otac, inače inspektor u Ministarstvu. Iako bi teško bilo naći dve žene koje se međusobno više razlikuju, Dara i Ivona su se ipak na kraju združile, nemajući kud među nama muškarcima. Dara je njoj pričala o svojim bolestima i koleginicama koje su raspoređene u Direkciju („Na onu stvar, tako su i posao dobile“, čuo sam je kako je jednom rekla), i rado slušala Ivonine priče o mladićima i o neslaganju s ocem, koje bi pretodno od devojke vešto izmamila.

Za to vreme smo mi pili kafu i pušili u čajnoj kuhinji i pred vratima u hodniku. Među nama zapravo puši samo kolega Aleksa. Sitan i živahnih pokreta, Aleksa uvek drži cigaretu nekako naročito, kao da mu je dogorela do prstiju, što nejasno podseća na kafanu u sitne noćne sate. Veoma je osećajan i često, po sopstvenim pričama, zabavlja društvo na večernjim sedeljkama svirajući gitaru i pevajući romantične balade promuklim glasom.

Ali nije nam Aleksa skrenuo pažnju na Sanelu, nego kolega Jova. Stajao je naslonjen na dovratak kuhinje, jednom polovinom tela u prostoriji a drugom u hodniku, mešao kafu s puno mleka i šećera i gledao nepolje.

„Slatka je ova mala Cigančica“, rekao je.

Čistačica se baš u tome času sagla da podigne kantu s vodom i ponese je u toalet. Tamnocrveni radni mantil nije odavao mnogo iako joj je bio po meri. Tkanina se u predelu struka ulegala, previjala i lelujala kao da unutra nema ničeg, toliko je tanana bila. Noge u tirkiznim baletankama sa šljokicama koje su se sa strane izgulile, koračale su graciozno čak i pod teretom, kao da svedoče o dugom nizu pretkinja plesačica. Lepih listova ali tanke, gotovo kao dečje. Brzo sam odvratio pogled, bilo mi je neprijatno. Jovi, međutim, nije bilo. Otpio je kafu i oblizao mala rumena usta ne skidajući pogled s mlade žene. Možda mi se, doduše, tad učinila sitnija nego što je bila, u odnosu na kolegu Jovu pored kog sam stajao.

Ovde bi trebalo reći par reči o njemu. Jova je visok i gojazan čovek mlitavog tela. Na širokom licu s debelim, opuštenim obrazima i punim malim ustima, žive su samo oči donekle spuštenih kapaka. Ipak, koliko god da je krupan, Jova je uvek gotovo neprirodno miran, a i radi do te mere malo da se njegovo prisustvo gotovo i ne primećuje. Kad se iznenada susretne s njegovim budnim pogledom, čoveka obuzme osećanje krivice ili stida, bez ikakvog stvarnog razloga. Slično dejstvo imaju i njegove kratke, iznenađujuće rečenice, kojima se oglašava potpuno neočekivano.

U međuvremenu je, sa šoljom u ruci, prišao i Sreten Vasić, te pogledao ženu koja se vratila i nastavila da pere pod zamasima džogera s jedne na drugu stranu. Pritom joj se telo njihalo – ramena, poprsje i ruke u jednom smeru, kukovi i duga ravno podrezana kosa u drugom.

„Lepo vrti“, primetio je ponovo Jova. Sreten ga je zapanjeno pogledao i hitro se povukao u kuhinju, pocrvenevši.

Sreten Vasić je naš kolega knjigovođa, kog čak i u mislima uvek oslovljavamo punim imenom i prezimenom. Uredan službenik što svakim svojim pokretom i svakom rečju i nehotice odaje da je miran, pristojan porodični čovek. Valjda baš zbog toga naročito insistira na nekakvom „muškom“ druženju, iako se nikako ne uklapa u društvo.

Spremačica se, kao da je čula Jovinu primedbu, ukočila se, malo zastala pa nastavila da briše pod, ponešto ukrućenim pokretima.

Ja sam požurio u svoju kancelariju ne gledajući ni u koga, smeteno odnoseći i svoju šolju sa sobom. Možda je trebalo da kolegama kažem nešto, da ih, kao rukovodilac Odeljenja, opomenem ili ukorim. Ali šta sam mogao reći? Njihova kultura i vaspitanje nisu moj problem, bar ne dok se ne počnu odražavati na posao.

Mora da je slično bilo i sa Sretenom Vasićem, pošto čitavu nedelju posle toga nije ispoljavao druželjubivost na pauzi, kao ranije. Štaviše, nije redovno ni dolazio na pauzu. Sem toga, upadljivo nije obraćao pažnju na Sanelu, čak je nalazio izgovore da izađe iz kancelarije kad je dolazila da isprazni korpe za otpatke i posklanja prazne čaše sa stolova.

Otprilike u to vreme, kancelarije su, uprkos odličnom grejanju, postale vlažne i Odeljenjem se počeo širiti jedva primetan ali postojano neprijatan miris: spoj uobičajenog mirisa buđi i nekog životinjskog zadaha mokrog krzna s primesom vonja raspadanja, koji samo što nije prešao u smrad. Kao da je u svakoj kancelariji uginuo po jedan miš na nekom nepristupačnom mestu ispod teških ormara kartoteke.

Pozvao sam, naravno, Sanitarnu inspekciju i Službu za dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju, pa su već sutradan poslali ekipu. Njuškali su, obilazili kancelarije, pregledali instalacije, mokre čvorove i podrum, sašaptavali se, podizali obrve i otišli. Ostavili su mi potvrdu u kojoj je, u tri nepismena retka, stajalo da nisu našli nikakve sanitarne nepravilnosti i potpis nadležnog inspektora.

Pošto miris nije pokazivao tendencije slabljenja, službenici su počeli da dolaze i da mi se otvoreno žale, pa sam pozvao Službu još nekoliko puta. Žena koja se javljala na telefon svaki put bi mi rekla isto: da je naša ustanova zapisana na listi čekanja i da budemo strpljivi. Kao da je čitav grad preplavljen pacovima i bubašvabama, i obložen dlakavom plesni, pa ne mogu da stignu uprkos nadljudskom zalaganju. Svaki put je bila i sve neljubaznija. Podozrevao sam da nas izbegavaju, mada nisam mogao da dokučim zašto.

Spremačica je sve to verovatno shvatila kao zamerku svome radu i sebi lično, pa je po odlasku sanitarne inspekcije udvostručila napore: ribala je, čistila i prala bez prestanka. Moram ovde napomenuti da je i ona lično bila veoma uredna ženica, uvek pristojno obučena i pažljivo, doduše možda malo prejako našminkana. „Sirotica, ne sme da izgubi posao“, kazala mi je jednom prilikom kafe-kuvarica Soka, „dvoje dece hrani, a ona njena baraba slabo šalje pare iz Nemačke.“ Pa je odmah spustila pogled na ručni rad, ali stigao sam da joj u očima primetim nasladu.

Mora da je mala čistačica i kod kuće previše radila jer su joj se pojavili kolutovi oko očiju, pa se čak i ispod pudera videlo da joj je lepo lice bledo i ispijeno. Tako je jednoga dana, baš za vreme pauze, ispustila u hodniku gomilu paketa foto-kopir papira. Začuvši tresak, izašao sam iz kuhinje taman na vreme da vidim Aleksu kako joj prilazi. Sanela je klečala i skupljala pakovanja koja su se rasula po podu. Čučnuo je i sklonio joj rukom dugu kosu kao zavesu, tražeći joj pogledom oči, rekavši da će on poneti samo da mu pokaže kuda. Ona se trgla i ustuknula od tog nežnog dodira. Zatim je ustala i pošla ispred njega ka maloj ostavi, ukočena, dok je on za njom nosio papir i gledao je.

Pred Novu godinu sam potpuno prestao da na pauzi odlazim u kuhinju i pijem kafu na  hodniku. Kad sam poslednji put bio tamo, Sanela je prala prozor pored izlaza na stepenište, istežući se na merdevinama. Stajali smo i razgovarali pa načas zastali da otpijemo gutljaj.

„Čista je mala“, izgovorio je tad Jova, gledajući je onim svojim pospanim pogledom, „tu bi se moglo i lizati.“

Sreten Vasić se nervozno nasmejao pa brzo prešao pogledom po svima nama kao da proverava da li je pogodio opšte raspoloženje i razumeo šalu. Aleksa je snažno povukao dim i žar mu je zasijao uz prste kao da će ga opeći. Samo je Saša delovao nezainteresovano i bez žurbe ušao u kuhinju, da ostavi praznu šolju.

Kao što rekoh, od tada više nisam odlazio na pauzu. Imao sam previše posla oko prikupljanja i odbrade podataka za Godišnji izveštaj o radu Odeljenja, pa mi je Soka donosila kafu u kancelariju. Službenike sam obilazio tokom radnog vremena, poslom.

Prilikom takvog jednog obilaska, primetio sam da Saša zapravo nije nezainteresovan. Ušao sam u prostoriju i zatekao sledeću scenu: čistačica je klečala na podu i ribala itison pored njegovog stola, a on ju je poamatrao, naslonjen na radijator pod prozorom i ruku prekrštenih na grudima.

„Pritisni malo i dobro isperi, nemoj k’o mačka repom“, rekao je baš kad sam ušao.

Aleksa me je spazio i počeo žurno kucati po tastaturi, a Saša mi je hladnokrvno objasnio: „Prosuo sam slučajno sok od borovnice pa sam je pozvao da odmah opere, da ne ostane fleka.“

Gotovo sam siguran da je u njegovom pogledu bilo nečeg izazivačkog.

Tek sad shvatam da Sašu dosad nisam pomenuo. On je najmlađi među nama, tek zaposlen, oko trideset pet mu je godina. U sklopu nekog državnog projekta koji je finansirala Svetska banka bilo je obavezno zaposliti izvestan broj mladih ljudi u državnoj upravi. Budući godinama u vrhu nekakve republičke liste talenata, Saša je tako zaposlen u Ministarstvu, potom premeštan iz sektora u sektor, i na koncu završio u našem isturenom odeljenju. U početku nije izlazio na pauzu, ostajao je u kancelariji da čita knjigu. Kako se to ne razlikuje mnogo od radnog vremena, dan bi se nepodnošljivo odužio bez tih prekida u devet, u podne i u pola tri. Stoga nam se ipak na kraju  priključio, ali neskriveno je ispoljavao prezir koji se graničio s gađenjem, kao da se plaši da će postati nalik nama.

*

Sredinom te nedelje, počeo sam da ostajem na poslu prekovremeno, nezadovoljan i začuđen što mi obrada dokumentacije ide tako sporo. Smrkavalo se rano pa sam, ostajući sam na Odeljenju, radio pod svetlošću lampe na radnom stolu. Iznenadio sam se kad sam jedne večeri začuo tiho kucanje. Vrata su se otvorila i na svetlosti iz hodnika ukazala se krhka, dugokosa silueta.

S vidnim ustezanjem, Sanela me je zamolila da ne radi više svokratno – rano ujutru i uveče, pošto svi odemo kući – već tokom celog dana kad i ostali. Da ne bude sama u zgradi posle radnog vremena. Pre nego što sam stigao da bilo šta kažem, stala me je usplahireno uveravati da će sve biti čisto, još urednije nego dosad. U međuvremenu su mi se oči navikle na polumrak u prostoriji i zapazio sam da njene imaju potpuno istu boju kao i ofarbana kosa – zagasitu zlatnožutu, boju piva.

Ne samo što nisam ovlašćen da odobrim tako nešto, već mi je, moram priznati, svako neopravdano – pa i opravdano – remećenje radnog rasporeda izrazito neprijatno i odbojno. Stoga sam joj, razume se, objasnio kako bismo tad svi dolazili na posao kad nam odgovara i da je nemoguće učiniti presedan i ustupak bilo kome. Veoma je bitno određeno radno vreme, kad i šta ko radi.

„Čak i čistačica?“, upitala je sasvim tiho, a onda se brže-bolje izvinila i izašla.

U meni se pak zadržao osećaj burnog negodovanja pred i nagoveštajem nekih povlastica, i trebalo mi je malo vremena da se ponovo zadubim u posao.

*

Kraj decembra ostaće upamćen po ljutoj suvomrazici, ali kolege su bez obzira na to sve češće i sve duže otvarali prozore zbog upornog smrada koji je pretio da postane nesnosan. Stoga sam sutradan ujutru zatekao hladne kancelarije i službenike kako se smrzavaju pored otvorenih prozora. Ivona je javila  da je na bolovanju pa smo se na pauzi svi okupili u toploj čajnoj kuhinji.

„Znam šta je to“, iznenada je izjavila Dara žvaćući doručak. „To je miris straha.“

Lecnuo sam se i pogledao je, iznenađen, pitajući se kako je saznala za moj razgovor od prethodne večeri.

Međutim Dara je, nesvesna mog pogleda, samouvereno nastavila: „Za vreme okupacije, ovde su se nalazile gestapovske prostorije u kojima su isleđivali one jadnike koje su im ustaše slale iz Zemuna, i političke zatvorenike, a posle ih prevozili u Jajince ili Gradišku. To mi je pričao Vlada još kad smo se uselili ovamo. Rekao je: ’Mama, gde ste baš tu zgradu našli, znaš li ti šta je tu bilo?’“ Zagrizla je kiflu i za trenutak zamišljeno zurila u prazno. „Mora da su zidovi upili mnogo čemera i jada, jer više niko nikad nije ovde stanovao“, primetila je potom.

Vlada je, inače, Darin sin, koji sprema master iz istorije već desetak godina, majčin ponos i dika. Nismo znali šta da joj na to kažemo, a nije priličilo ni da se našalimo, pa smo se razišli i ostatak dana se otegao u ćutanju i atmosferi teskobe.

*

Nova godina je na kraju ipak stigla, uprkos sveopštem utisku da se stara neće nikad završiti.

Trećeg januara je grad osvanuo beo. Kad sam, dolazeći na posao, skrenuo u našu malu Ulicu mira, činilo mi se da sam prvi čovek koji je ikada u nju kročio. Beli pokrivač je bio netaknut i jutarnju tišinu remetilo je samo pucketanje mraza u vazduhu. Prvi sneg uvek razgali čoveka osećanjem da je svet mlad, ponovo rođen.

Vedrina me nije napuštala ni u kancelariji, čak sam se nasmejao kad sam primetio da više niko ne otvara prozore. Ili je smrad oslabio ili pak na njega više nismo obraćali pažnju. Ne kaže se uzalud da se čovek na sve navikne. Bilo kako bilo, svi su zadovoljno sedeli u zagrejanim kancelarijama i prepričavali kako su proveli praznike. Čistačicu sam, mislim, video dvaput i učinila mi se iznurena i ozbiljna, ali nisam naročito mario. Setio sam se toga tek sutradan, kad me je Soka izvestila da nije došla na posao i da se čak nije ni javila.

„Mora da su joj se deca razbolela“, dodala je videvši da sam se namrštio.

Zatim su usledili novi praznični neradni dani i tek posle Božića Soka nam je donela vest. Bleda i unezverena, upala je u moju kancelariju, gde su se ubrzo okupili i ostali.

Ispostavilo se da je otkrivena sasvim slučajno. Ujutru na Badnji dan, neka žena iz treće zgrade od nas izvela je psa u šetnju. On joj se u haustoru otrgao i odjurio nazad, ka stepenicama u podrum. Ženi se najpre učinilo da psić laje na bicikl privezan lancem uz ogradu, ali kad je prišla bliže, iza točka je primetila krvavo stopalo u izlizanoj tirkiznoj baletanki.

Sve formalnosti obavljene su brzo i gotovo neprimetno. Policija je bila samo jednom i, posle kratkog razgovora sa zaposlenima, više nije dolazila. Opterećen poslom, gotovo sam i ja na sve zaboravio dok jednog popodneva, prošle nedelje, nisam otišao u ostavu po neki kancelarijski materijal i tamo zatekao Sanelinu jaknu i čizme, uredno postavljeneispod čiviluka. A na polici s registratorima stajala je ženska tašna od skaja.

Od tada ne prestajem da se čudim kako to da niko nije ni pitao za te stvari, niti došao po njih. Od Božića bezmalo svakodnevno ostajem da radim prekovremeno, i danas sam odlučio da predveče malo izađem i prošetam, pa da se vratim i završim ovaj Izveštaj.

*

Kad sam izbio na reku, već se smrkavalo. Pomešana sa sumrakom, magla je isprva delovala bezazleno, tek malo razlivajući konture zgrada. Što sam bio bliži obali, međutim, postajala je sve gušća. Kad sam stigao do naselja divlje podignutih kućeraka uz obalu, ono se samo naziralo. Udžerice bi se jasno ukazale tek kad im se sasvim približim, i to iznenada, kao da iskaču pred mene iza belog zastora. Ulične svetiljke su bile sve ređe i tek su se nazirale u magli, nalik prljavim oreolima.

Uličice su uske, klizave i gotovo puste. Pred jednim kućerkom prekrivenim valovitim limom stajala je žena spečenog i smežuranog lica, toliko stara kao da je izgledala van granica vremena. Uljudno sam je pozdravio i pitao gde je kuća Sanele Jovanović, majke dvoje dece, koja je radila u gradu kao čistačica. Starica me je samo gledala, potpuno nepomičnog lica, kao da me nije čula. Kao da nije živa. Iza nje se, međutim, izmigoljila musava i raščupana devojčica u prevelikom džemperu.

„Sanela što je umrela kad su je ubili? Odvešću te, al’ daj petsto dindži“, rekla je i ja sam pristao.

Da li zato što je mala išla prebrzo a ja se klizao po kaldrmi, ili stoga što sam negde pogrešno skrenuo, tek deteta je nestalo i obreo sam se sam. Stao sam uz naherenu banderu sa čkiljavim svetlom ne usuđujući se da kročim u mrak oko sebe i ne znajući više gde se nalazim.

Kad su iz magle preda mnom na slabo svetlo izronila četvorica mrgodnih muškaraca koji su koračali naporedo, jasno sam video kako se crnilo iza njih talasa u brojnim nejasnim oblicima. Pogodila me je slutnja da iza njih stupa mnoštvo istih takvih, da je gomila osvetničkog življa zapravo u potrazi ulicama, i da traga – za mnom.

Potrčao sam naslepo, spotičući se, klizajući i padajući, trčao sam svom snagom koju jedan već skoro star čovek može da skupi. Ubeđen da će me u tom strašnom lavirintu svakoga časa sustići i presuditi mi na nezamislivo bolan način, najzad sam ostao bez snage i daha i srušio se na kolena.

Šuštanje u ušima mi se smirilo i dočekala me je tišina. Osvrnuo sam se oko sebe i shvatio da sam u Dunavskoj ulici, da je magla ovde ređa i da je sve osvetljeno. Veliki žuti pas me je obišao kasom, i ne pogledavši me.

Ustao sam, doveo sam se u red i pošao nazad. Zaista, kako sam mogao i pomisliti tako nešto?, pitao sam se posle nekog vremena. Ti ljudi su očigledno išli nekim svojim, moguće sumnjivim poslom.

*

Već sam se bio potpuno smirio kad sam stigao do zgrade. Pogledao sam naviše i začudio se videvši da su svetla u nekim prostorijama na našem spratu upaljena. Uvek vodim računa o štednji i nikad još nisam ostavljao upaljeno svetlo u kancelarijama kad radim porekovremeno.

Otključao sam ulaz, ušao u haustor i za sobom zaključao velika staklena vrata. Odlučio sam da večeras više ne radim, da ću dovršiti sutra, ionako je ostalo još malo. Pokupiću stvari i idem kući.

Na spratu je bio osvetljen jedino hodnik, dok je u mojoj kancelariji gorela samo lampa na stolu. Proveriću ostale prostorije na izlasku, pomislio sam i seo za sto da sklonim dokumenta u fioku.

U tome času, začuo sam neki zvuk.

Ustao sam i oprezno prišao odškrinutim vratima.

Osluškivao sam ali nisam provirio napolje. Iz pravca čajne kuhinje jasno su dopirali zvuci zveckanja šoljica, čaša i escajga, te šum vode, kao da neko pere sudove.

Brzo sam se povukao u kancelariju i zatvorio vrata. Vratio sam se za sto i počeo brže sklanjati papire. Primetio sam da mi ruke drhte pa uzeh ubeđivati sebe da zvuci sigurno dopiru sa sprata iznad, gde noću često nekog ima. Nedugo zatim sve se utišalo i, malo ohrabren, uzeo sam aktovku i spremio se da pođem.

Vrata toaleta zalupila su se kao na jakoj promaji. Odmah zatim usledio je pljesak mokrih resa o pod. Pa ponovo. I još jednom. U pravilnim vremenskim razmacima.

Nekoliko trenutaka, a možda i čitav minut, samo sam stajao, a onda više nisam imao kud pa sam, i dalje s aktovkom u ruci, prišao vratima, otvorio ih i provirio u hodnik.

Na drugom kraju, uz izlaz ka stepeništu, Sanela je brisala pod.

Činila je to desnom rukom, dok joj je leva mlitavo visila uz bok. Zamahivala je džogerom levo-desno, krećući se nekako čudno, postrance, hramljući i vukući jedno boso stopalo, glave pognute pod neprirodnim uglom, kao slomljena lutka.

Načas je zastala, prislonila brisač uza zid i desnom rukom uhvatila beživotnu levu, kao kakav predmet, pa je gurnula u duboki džep radnog mantila, da ne mlatara i ne smeta joj dok čisti.

Ponovo je uzela džoger i zamočila ga u vodu pa stavila rese u cediljku. Preko lica joj je visila kosa. Opčinjen, nisam mogao da se mrdnem.

A onda je stala, opet odložila džoger i desnom rukom sklonila kosu kao zavesu, zatakla je za uvo, podigla glavu iskosa i, kao u nekoj stidljivoj koketeriji, pogledala me preko ramena.

Poznato Sanelino lice je ozbiljno i ima istu onu boju, isto je onako našminkano, uokvireno istom onom čistom dugom kosom boje piva. Samo joj oči gledaju prazno, prevučene gustom belom skramom, kao oči odranih jaganjaca i teladi što vise u kasapnicama.

Sada je jedan sat posle ponoći. Sedim iza zatvorenih vrata kancelarije i završavam Izveštaj, jer sve započeto treba i dovršiti. A Sanela sad čisti kancelarije i čujem kako je sve bliže mojoj.

Preostaje još nekoliko sati dok kolege ne dođu na posao.

Ne verujem u duhove, ali ako je ovo zaista Sanela i ako je ono što joj se sliva niz noge zaista krv, kad dođe pred moja vrata – a to će se zbiti vrlo uskoro – poteći će ispod vratnice i lokva će se širiti ka mome stolu. A onda će se ona uhvatiti za kvaku da uđe i opere.

Ali ja je neću videti jer ne gledam prema vratima. Gledam samo u tastaturu i monitor, i ponekad kroz prozor, u golo crno granje na mesečini.

(Iz zbirke Green Goblin Press)