Ovde je neko ko drhti: Alehandra Pisarnik

30. oktobra 1962, Alehandra Pisarnik je zapisala u svoj dnevnik:

“Don Kihot” – poglavlje XVIII – drugi deo: “… ali ono što je Don Kihota činilo najsrećnijim bila je veličanstvena tišina koja je prožimala kuću…”
Ne smem da zaboravim da počinim samoubistvo.
Ili bar da na neki način ne bude više onog “ja”, da nađem način da ne patim. Da ne osećam. Pre svega da ne osećam.

Deset godina posle toga umrla je od prekomerne doze barbiturata. U međuvremenu je napisala svoje najbolje pesme, neke od njih objavila u zbirkama Árbol de Diana (Dijanino drvo, 1962), El infierno musical (Muzički pakao, 1971), i La condesa sangrienta (Krvava grofica, 1971), između ostalog, i ostavila blago dela u nastajanju. Bio je to period velike poetske produktivnosti i unutrašnjih previranja, lične drame i crnog humora.

Tada, u oktobru 1962, kad se sa za nju tipičnom mračnom ironijom zabrinula da bi mogla da smetne samoubistvo s uma, Pisarnikova je imala dvadeset šest godina i već je dve godine živela u Parizu. Iako je prijateljevala s mnogim istaknutim ličnostima – Simon de Bovoar, sa sunarodnicima Huliom Kortasarom i Oktaviom Pasom – vreme je uglavnom provodila sama i pisala pesme u nizu podstanarskih sobica. Sa oklevanjem to možemo nazvati pisanjem, mada, naravno, jeste. Možda bi prikladnije bilo nazvati to radom, ili možda vajanjem. Ili možda treba citirati Alehandrine reči izgovorene nekoliko godina kasnije, pa reći da je njeno stvaranje loženje “skromnih vatrica za izgubljene u stranom svetu.”

Sama Pisarnikova bi mogla neku hiruršku metaforu ili poređenje s neuzvraćenom ljubavlju, nešto što bi istaklo visoki rizik i šta je sve stavljala na kocku stvarajući. Bila je poznata po tome što je radila dugo i opsesivno, pišući kredom po maloj tabli, uvek samo na jednoj pesmi, dok ne iscrpi sve njene mogućnosti, da bi tek onda nastavila dalje, menjajući tekst, preraspoređujući stihove (najviše dvanaestak, verovatno zato što je toliko moglo da stane na tablu) svojih kratkih, sažetih pesama, sa opsesivnom pažnjom koja je zaklonjena onim što očigledno duguju nadrealizmu i automatskom pisanju. Uticaj Andrea Bretona, Pola Elijara, Anrija Mišoa i Iva Bonfoa, čija je dela Pisarnikova prevodila na španski, mogu se naći svuda u njenom delu, ali izrazita pažnja koju je poklanjala prozodiji i preciznost izdvajaju je od tih autora, uz koje je često svrstavaju.

MESTO ZA BEG

Prostor. Dugo čekanje.
Niko ne dolazi. Ova senka.

Daj joj ono što joj svi daju:
značenja koja su mračna,
ne puna čuda.

Prostor. Plamti tišina.
Šta je to što senke daju jedna drugoj?

Ako provedete dan s Alehandrinom poezijom, ne možete se odupreti osećaju – da parafraziramo Sezara Airu – iscrpljenosti: ne nužno fizičkoj, više lingvističkoj i poetskoj iscrpljenosti, čime je njeno pisanje još ozbiljnije. “Veoma zahtevna igra”, rekao je Aira. Pa ipak, za razliku od većine modernih i postmodernih skretanja, uključujući i Airu i Kortasara, Alehandrina igra ističe iz veoma duboke ljudske nužnosti, i tu nužnost uspeva da odigra. Drugim rečima, više je ōllamaliztli nego košarka.

I niko ne razume. Ceo moj život čeka tebe. Pa ipak, tragam za noći pesme. Mislim samo na tvoje telo ali popravljam telo svoje pesme kao neko ko pokušava da izleči sopstvenu ranu.

Veoma zahtevan problem ljudskog povezivanja ne samo da je predstavljen već je i ponovo dočaran preplitanjem nestabilnog i nepouzdanog jezika s neutešnom ljudskom čežnjom. I ko se od nas neće prepoznati? Ko se nije našao licem u lice s ljubavnikom ili sa ožalošćenim prijateljem u jednom od onih trenutaka kad nas reči izdaju, a opet su sve što imamo?

GLAS PROSJAKINJE

Pa ipak se usuđujem da volim
zvuk svetlosti u sitan sat
boju vremena na ruševini zida.

U mojim očima sve sam izgubila.
Tražiti je tako daleko. I tako blizu, ovo znanje želje.

Životna priča Alehandre Pisarnik i njena poetska praksa donekle opravdavaju Airinu tvrdnju da je poslednjih deset godina života provela zauzeta veoma zahtevnom igrom. Ali nešta od toga nećete saznati čitajući njene stihove, koji su potpuno neopterećeni biografskim aparatom.

Pesme Alehandre Pisarnik često su u senci mita o njenom životu. Pesnikinja se pojavljuje kao namučena umetnica, romantični zakasneli poète maudit, “najveći i stoga poslednji [pesnik],” kao samoubica, sestra po duši
Unike Cirn, Klaris Lispektor, Leonore Karington, Remedios Varo, Silvije Plat. Taj mit je shvatljiv po tome kako se delo altivno opire.

Ništa nije toliko obojilo prijem poezije Alehandre Pisarnik kao njena smrt od sopstvene ruke.

Za mnoge koji nikad nisu patili od depresije, samoubistvo umetnice može da pruži njenom delu auru autentičnosti, naknadni duboki patos i egzotičnost koji bekstvo od neumoljivog protivnika pretvaraju u avanturu. Nakon samoubistva, um koji je nemilosrdno progonio samoga sebe postaje slavljen, kao da je temeljno otuđenje od sebe usled depresije ostavilo umetnika slobodnog da služi kao sasud za otkrivanje umetnosti, istine, ili čega sve ne. Pa ipak, mogućnost samoubistva – a naročito osećaj progonjenosti i mučenja sebe same – bili su preovlađujuća tema u pesmama, pismima i veličanstvenim dnevnicima Alehandre Pisarnik.

Međutim, u onom dnevničkom zapisu iz 1962, Pisarnikova ne žudi za ubistvom kao takvim, već za nekim načinom da se “odvoji” od svoga “ja”. Ona traga za okončanjem patnje kroz potpuno otuđenje od sebe. Tako u jednom od neobjavljenih “tekstova-senki” kaže:

Želim da postojim van sebe: sa onima otelovljenim.
Želim da postojim kao ono što jesam: kao utvrđena ideja.Želim da lajem, umesto veličanja tišine prostora u kojoj si rođena.

Kako to pomiriti, kako pobeći ako ne samoubistvom?

Pa ipak, Alehandra Pisarnik neprestano izvodi čin pisanja kao alternativu samoubistvu – ako ne kao rešenje, a ono kao dovraćanje i odlaganje. Posthumno objavljena pesma napisana novinarki Marti Izabel Moji, pod naslovom “Ove noći, u ovom svetu”, kaže:

govorim
znajući da nije stvar u tome
nikad nije u tome,
oh, pomozi mi da napišem najneobavezniju pesmu
koja se čak ne može ni upotrebiti
koja će biti beskorisna
pomozi mi da pišem reči
ove noći u ovom svetu

Poezija Alehandre Pisarnik odražava etiku svojevoljnog gubljenja sebe, ostajanja u toj izgubljenosti što je duže moguće, dok ne bude prekasno. Kao što je rekao Pol Valeri: “Pesnici ulaze u začaranu šumu jezika sa izrazitom svrhom da se izgube, da se opiju tom izgubljenošću, da traže važne raskrsnice, nepredviđene odjeke, neobične susrete; ne plaše se ni zaobilaznica, ni iznenađenja, ni mraka.” Teško je zamisliti opasnosti što su plašile posenikinju koja je neprestano i stalno iznova pokušavala da nađe svoje telo u noći pesme.

Štaviše, čovek ima utisak da se, dok je hodala ukrug istim utabanim stazama slike, fraze i tišine, iznova i iznova, Pisarnikova najviše plašila toga da će ponovo naći sebe u bednoj sobici daleko od kuće, ili kako drhti u nekoj argentinskoj bolnici. To, međutim, ne znači da je poezija za nju bila vid samolečenja, niti da izgubiti sebe nužno znači i povlačenje od drugih. Ona je želela da je objavljuju, da bude priznata i ravna muškarcima kojima se divila.

Alehandrine pesme pružaju, kao što je jednom i sama rekla, “precizan izraz stanja bujne zbunjenosti.” Njen naročit stil ispovesti ne otkriva tajne već oživljava napetost između nužnosti i nesposobnosti adekvatnog izražavanja unutarnjih stanja. U tom neuspehu, njene pesme nam dopuštaju da sudelujemo u jednom izuzetnom neizrecivom pojedinačnom životu “ove noći na ovom svetu”, u hladnoj činjenici života među drugima.

COLD IN HAND BLUES

i šta ćeš da kažeš
samo ću reći nešto
i šta ćeš da radiš
sakriću se iza jezika
a zašto
bojim se

“Putevi ogledala” isto tako predstavljaju taj poraz što se ponavlja, kako je ono u ćemu tražoi spasa – jezik – stvoreno da ne uspe.

xii.
Ali tišina je izvesna. Zato pišem. Sama sam i pišem. Ne, nisam sama. Ovde je neko ko drhti. […]

xv.
Zadovoljstvo gubljena sebe u predviđenoj slici. Ustala sam iz svoga tela i pošla u potragu za tim ko sam. Hodočasnica sebe, idem do one koja spava u vetrovima svoje zemlje.

xvi.
Moj pad koji je beskonačan u moj pad koji je beskonačanm gde me niko ne očekujem jer kad sam pogledala ko me čeka, nisam videla ništa drugo osim sebe.

xvii.
Nešto pada u tišini. Moja konačna reč je ja, ali pod tim mislim na svetlu zoru.

Samo srce čak i najnadrealističnijih pesama Pisarnikove jeste neka vrsta realnosti – mada, naravno, ne realizma, one zbirke konvencija koje podražavaju stvarnost – koja je možda najbolje uhvaćena kroz osećaj “vernosti”. Više realne nego realistične, pesme Alehandre Pisarnik opstajavaju kao tragovi jednog umetničkog života, koji se iz njih preliva ali ne može da ih nadživi.

TRAŽIM TIŠINU

                        … pevaj, moja napaćena draga
— Servantes

iako je kasno, iako je noć,
i nisi u stanju

pevaj kao da je sve u redu.

Sve je u redu.

(prevela Divna Popov)