Pet pesama Ingeborg Bahman

 KARDINALNA GREŠKA
  
  
 Porediti sebe s papama
 i vernicima, sebe
 koji nisi postavljen ni za papu
 ni za vernika, više za nevernika
 koji slavi, čije se rite takođe
 ispostave kao kardinalski crvene, čija kapa
 odleti, nijedan šešir ne odgovara
 satanskoj egzistenciji.
  
  
  
  
 DOK SE NE VRATIM
  
  
 Dok se ne vratim. Ali neko kaže
 nikad se nećeš vratiti. Od sad pa nadalje
 pred tobom je samo jedna vrsta noći.
  
 Kao i uvek, nevoljna da oprostim – 
 kako je to tačno – sa žestokim
 optužbama u glavi,
 još uvek ne dokučivši
 da to stvorenje ne treba čuvati
 još ne shvatajući
 protiv čega to treba ratovati
 u antiratnom protestu.
 Protestujem, apelujem
 na tvoje srce, tako da,
 ako ga nemaš, moje će biti
 presađeno u tebe.
  
 Presadila sam srce u tebe,
 osnovala kult kroz taj polet
 njegovih blagih otkucaja tu i tamo.
 Presadila sam svoju toplu druželjubivost,
 svoj smeh i muziku nade
 u mršavost jalovih grudi.
 Volela sam žestoko, 
 nadahnuta ljubavlju i voljena svakog dana.
 Molila sam se, palila tamjan,
 svaki zadatak pretvarala u slavlje,
 mehanički ponavljala svaku reč
 i zaboravila čemu pripadam.
 Nisam to bila izvesno vreme.
  
 Ali sada sam kadra
 da gutam vatru, više nikome poznata.
 Srce više ne otkucava.
 Kako će se to završiti? Postala sam dosadna,
 i tako spora, i tako hladna
 kao da više ne mogu da živim bez svoga bola.
  
  
  
 NAĐEN JE PRAVI TON
  
  
 Nađen je pravi ton, i
 štaviše, taj ton
 čini zvučnu
 barijeru bezvrednom.
 Zvučni zid, eno ga, tako usamljen,
 usamljen da ništa
 do njega ne dopire, nema leta
 što probija zvučni zid,
 samo jauk
 tela
 ranjenog i starog
 s njegovim sledovanjem.
  
 Sledovanje
 zdravog razuma, sledovanje
 sreće što je, uglavnom,
 dovoljna. Sledovanje.
  
  
  
 U OLUJI RUŽA
  
  
 Kad god se pretvorimo u oluju ruža,
 noć je obasjana trnjem, i grmljavina
 lišća, nekad tako tihog u grmlju,
 tutnji nam za petama.
  
  
  
 PORUKA
  
  
 Iz kao leš toplog predvorja raja iskoračuje sunce.
 A tamo nisu besmrtni
 već pre oni pali, primećujemo.
  
 I sjaju ne smeta raspadanje. Naše božanstvo,
 istorija, za nas je naručila grob
 iz kojeg nema uskrsnuća. 


(Prevela Etel Horvat) 

Ingeborg Bahman, ( 25. jun 1926, Klagenfurt, Austrija—17. oktobar 1973, Rim, Itaja), austrijska književnica čija se sumorna, nadrealna poezija često bavi temama kao što su žene u neuspelim ljubavnim vezama, priroda umetnosti i humanosti, neadekvatnost jezika.

Bahman se školovala na univerzitetima u Gracu, Insbruku i Beču. Doktorsku titulu iz filosofije dobila je u Beču 1950. Njena književna karijera u pravom smislu te reči počela je 1952.

Karijeru je počela kao pisac radijskih scenarija, a skrenula je pažnju kritičara na svoju poeziju nakon čitanja na skupu Grupe 47, posleratnog književnog udruženja čiji su članovi, između ostalih, bili Hans Verner Rihter, Ginter Gras, Hajnrih Bel i Paul Celan.

Bahman u svojoj poeziji istražuje interpersonalne granice i potencijal jezika u posleratnom okruženju. Za života je objavila šest zbirki poezije. Napisala je i dve zbirke priča, kao i debitantski poetski roman Malina. Dva romana na kojima je radila u vreme svoje smrti posthumno su objavljeni kao fragmenti. Njen Ratni dnevnik, koji je uredio Hans Heler, pruža skice otpora ratu i posleratnog života, kao i izbor njene prepiske s britanskim vojnikom Džekom Hemešom. Portret njenog odnosa s pesnikom Paulom Celanom može se naći u Ingeborg Bahman-Paul Celan: prepiska.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

•