Delirijum ženske žudnje

U čitavom svom opusu i u najnovijem filmu o Širli Džekson, Džozefin Deker nas pita kakvo pravo ima ona, ili bilo ko, da od tuđe priče napravi svoju.

Zasnovan na istoimenom romanu Suzan Skraf Meril, film Širli zanemaruje mnoge činjenice kako bi predstavio zamišljeni unutarnji život književnice tokom faza intenzivne depresije i žestoke produktivnosti. Ovo drugo je delimično bilo podstaknuto njenim komplikovanim prijateljstvom s Rouz (Odesa Jang), mladom suprugom Freda Nemsera (Logan Lerman), profesora u njenoj kući u Vermontu, asistenta njenog muža Stenlija Hajmena.

Dok je prava Širli Džekson podizala četvoro dece, mnogo objavljivala u književnim i ženskim časopisima, i izdržavala porodicu, Širli rediteljke Džozefin Deker sličnija je nekom liku iz njenih gotskih priča: otuđena, tužna, i ne malo osvetoljubiva.  

“Šta se dešava svim izgubljenim devojkama? Polude”, izjavljuje Širli kako se bliži klimaks njenog romana. Pitanje kako centralno je pitanje za Džozefin deker od početka njene filmske karijere.

Film širli, prva istorijska drama Dekerove, razotkriva kako su izluđujuće ograničene bile uloge žene u vreme u kojem je živela Širli Džekson, a naročito u domenima erotike i kreativne žudnje.

Dve žene su fascinirane jedna drugom u ta fascinacija dobija erotsku crtu dok je Širli opsednuta Polinom sudbinom. “Ova bi me knjiga mogla ubiti”, priznaje Širli svome mužu. “Ne mogu da shvatim tu devojku.” U pokušaju da je shvati, ona zavodi Rouz, koja je u trećem trimestru trudnoće. Njihova je afera uvrnuta, seksi i pomalo jeziva.

“Frojd bi bio presrećan”, šali se Širli dok ona i Rouz jedu u ponoć, pošto joj je ispričala svoj san o toplom Frižideru. Ove dve žene se zbližavaju ne samo zato što su obe izolovane svaka u svome braku (muževi ih varaju, možda čak i sa istim studentkinjama), već i stoga što su im obema tako često uskraćene mogućnosti izbora. “Da se molimo da bude dečak”, Širli šapće Rouz milijujući joj stomak dok noću leže zajedno. “Svet je suviše okrutan prema devojčicama.” Posle spektakularnog otkrića u klimaksu filma, Rouz se podrugljivo smeje muževljevom obećanju da će se sve “vratiti u normalu”. “Ona mala ženica? Mala Rouzi?”, smeje se na zadnjem sedištu žutog taksija dok se ona i Fred voze iz kuće Hajmena i Džeksonove. “To je bilo ludilo.”

Dekerova između ostalog želi da istakne kako su načini na koje sagledavamo žene i vrednujemo ih – kako u filmu tako i šire, u američkom društvu – apsurdno udaljeni od stvarnosti. Njene žene nisu papirne lutke: one hrču, krvare, slamaju se, grizu nokte… One su, u životnom smislu, osvežavajuće neprijatne i remetilački inovativne.

Ljubitelje romana Hangsaman  možda će zbuniti što verzije rukopisa u nastanku, koje čita Elizabet Mos, ne odgovaraju stvarnom romanu; scenaristkinja Sarah Gubbins je napisala te pasuse za vreme intenzivnog snimanj. Ali takva odstupanja su u službi insistiranja na subjektivnoj viziji. Dekerova uživa u napetom užasu života unutar priče, toliko da linija između umetnosti i života krvari kao vino koje je Širli prosula po prugastoj sofi na univertitetskoj zabavi (“Ne trljajte, tapkajte!”, kaže užasnuta dekanova žena, jedan od mnogih zajedljivih primera domaćičke doktrine pedesetih godina prošlog veka).

“Umetnost je trgovina intimom”, kazala je Džozefin Deker jednom kritičaru. “Prelaziš sopstvene granice, prelaziš granice drugih ljudi, a onda i neke druge granice čak i onda kad shvatiš da nasrćeš na nečiju privatnost ili dostojanstvo.” U ovom njenom najnovijem eksperimentu namernog sagrešenja, podstaknuti smo da razmotrimo uloge žena kao kreativnih agenata, što ni danas nije ništa manje važno nego u snovidnim gotičkim predelima knjiga Širli Džekson.