KARTOGRAFIJA: stratišta

Nekada davno stratišta
nisu bila stratišta.
                                      

Svi putevi možda vode u Rim,
ali svi tragovi vode na stratište.


Na stratištu je vreme uglavnom kišno,
takva je klima.
Rosulja, sočnica, rominjajka, kamena kiša ili tȕča, i još neke
                                    na raznim, sad zaboravljenim jezicima,
i sve žubore: stratište.


Često se pitam ima li više rude
ili krvi u dubini tog tla.


Na površini, ništa naročito: samo trava ili beton 
                                               sportskog terena,
park ili kuće u kojima su sobe i stolovi, ave verum corpus.


Prvo mrtvo telo koje sam videla bila je devojka koja se
                                           ubila iz puške, zbog ljubavi.
U beloj haljini, s belim cvećem, uvijena u glavne i sporedne puteve 
                              pripovesti.
Imala sam šest godina i upamtila samo tu reč,
šaputanu oko belog kovčega: ljubav.


Na stratištima stalno prikucavaju table sa natpisima:
Ne bacajte đubre; 
Ne hranite ptice; 
Ne hranite umetnike; 
Obilazak samo u radno vreme.


U pesku dalekog meridijana, na drugom kraju sveta,
nedavno su pronašli drevan rukopis u kojem bogovi uče
                                da igraju fudbal na stratištu.


Ako me pitate šta činiti sa ovim svetom,
kazaću vam da na stratištu odgovor naći nećete.


Primiću sve što se slama pod sopstvenom tužnom težinom,
tvoju futrolu za oružje, tvoja usta puna metaka.
To je moja supermoć.


Kad kiša ne pada, ovo vedro nebo i tlo što obmanjuje čvrstinom,
pogled ne odvajam od pukotine u ljušturi (,)
                                    koja, znamo, raste.


Ovo nebo, ovi oblaci, ovaj vetar, ova kiša,
ovaj čun od slame što plovi u mojim grudima.