KARTOGRAFIJA: stratišta

Nekada davno stratišta
nisu bila stratišta. Svi putevi možda 
vode u Rim, ali svi tragovi 
vode na stratište.


Na stratištu je vreme uglavnom kišno,
takva je klima.
Rosulja, sočnica, rominjajka, kamena kiša ili tȕča, i još neke
                                          na raznim, sad zaboravljenim jezicima,
i sve žubore: stratište.


Često se pitam ima li više rude
ili krvi u dubini tog tla. Na površini 
ništa naročito: samo trava ili beton 
                                           sportskog terena,
park ili kuće u kojima su sobe i stolovi, ave verum corpus.


Prvo mrtvo telo koje sam videla bila je devojka koja se
                                           ubila iz puške, zbog ljubavi.
U beloj haljini, s belim cvećem, uvijena u glavne i sporedne 
                                           puteve pripovesti.
Imala sam šest godina i upamtila samo tu reč,
šaputanu oko belog kovčega: ljubav.


Na stratištima stalno prikucavaju table sa natpisima:
Ne bacajte đubre; 
Ne hranite ptice; 
Ne hranite umetnike; 
Obilazak samo u radno vreme.


U pećini daleke planine, na drugom kraju sveta,
nađen je drevan palimpsest u kojem bogovi 
                                       igraju fudbal na stratištu.


Ako me pitate šta činiti sa ovim svetom,
kazaću vam da na stratištu odgovor naći nećete.
Primiću sve što se slama 
pod sopstvenom tužnom težinom,
tvoje oružje, tvoja usta puna metaka.
To je moja supermoć.


Kad kiša ne pada, ovo vedro nebo i tlo što obmanjuje čvrstinom,
pogled ne odvajam od pukotine u ljušturi (,)
                                    koja, znamo, raste.


Ovo nebo, ovi oblaci, ovaj vetar, ova kiša,
ovaj čun od slame što plovi u mojim grudima.