“Voli me i reci mi to da bih se mogao radovati životu.”

Šta, kome i kako pišemo kad smo u “filoktetskom stanju”? U bilo kom autentičnom ličnom stanju, u ličnoj komunikaciji? Zagađena reka društvenih mreža odnosi naše reči kao i ostali otpad, obesmišljava svaku komunikaciju koja nije praktična, svaki lični izraz. Onda se tome, valjda, i saobražavamo pa i sami postajemo bagatelni, pišemo tralala, pišemo pozitivno, pišemo za trenutak, isprazno dizajniramo statuse i same sebe. Treba pisati blog, treba pisati dnevnik, treba pisati pisma. Pažljivo, usredsređeno, uložiti trud. Ne rasipajući se, ulažemo trud u sebe.

A u stvari, htela sam samo da kažem da čitam Geteova pisma i da, uopšte, treba čitati Getea. I ne bih ni reagovala i ovo sve napisala i postavila da me nije zatekao Filoktet, meni najdraži lik ne samo antičke već i celokupne kniževnosti.

Sem toga, opraštam se od Beograda i to mi uvek teško pada iako ga ne volim ništa više od nekih drugih gradova u kojima živim. Uvek mislim da se neću vratiti, da odlazim kao što su moji roditelji otišli pre trideset godina. Ali sve je zaista lakše kad se čita književna umetnost. I lepše, smislenije. Da se vratim na početak: čitajmo Getea.