u istoj kafani. Restoran Kluba književnika bio je pun, između ostalih, istina, i pisaca. Pisaca iz dijaspore. Pisaca iz svetle narodnooslobodilačke prošlosti. Novopečenih pisaca, onih tek iskoračivših iz novinarstva. Wannabe pisaca dezorijentisanih u klimi koja se menja a teško je predvideti u šta.

Pa četnički vojvode u ružnim trodelnim odelima doterani lideri sa šik suprugama pametne žene ukrasi pametne žene fanovi pametne žene pratilje novinari ambasadori šverceri upravo stigli s granice da večeraju i sačekaju vreme za polazak autobusa ili neki drugi opskurni prevoz.

Milena je bila tu, Perselova Didona, ali u drugoj sali i nije ostala dugo. Njeno društvo i ona nisu voleli kafane, ni carstvujušče bečke ni srpske, nikakve kafane.

Biljana je takođe otišla rano. Na izlasku, prošla je kroz gustu realnost, jedrilica što seče talase ne obazirući se na njih. U pratnji nekog „opasnog momka“ koji je koračao kao divlja mačka. Muškarci su je pratili pogledom, žene su pratile poglede muškaraca, sve na njoj i oko nje bio je stereotip doveden do usijanja.

A onda je ta blondinka, živa predstava seksa, ugledala Kseniju. Hitro joj je prišla da se pozdravi, da je poljubi i ode. Već je bila blizu izlaza kad je Ksenija odvojila pogled od nje i srela Dušanov. Nije ga razumela sem na samoj površini, kao iznenađenje pred očiglednom bliskošću dve tako različite žene. Trenutak u kojem joj je zbog toga bilo neprijatno, jedan sasvim kratak tren, kraći od delića sekunde, pokazaće se kasnije kao titanijumski klin – neuništiv i trajan – zakovan u savest, neuništivo i trajno bolan. Ali tad još nije uistinu znala šta je savest i kako živeti s njom, imala je tek dvadeset dve godine.

Da mi je da skupim petsto maraka pa da raspišem nagradni konkurs.

Za njihovim stolom se, vrlo predvidivo, razgovaralo o književnosti. To je rekao ne više tako mlad pisac kog su i dalje zvali, a i smatrali, mladim i perspektivnim. Ksenija ga je pogledala: pisci samo o nagradama razmišljaju i samo o nagradama pričaju. Istoga časa joj je postalo dosadno.

I dobićeš gomilu loših radova koje moraš da pročitaš, ništa više. Rekavši to, Dušan se nasmejao i posegao za komadom hleba na stolu. Odlomio je parče i umočio ga u čašu vina pred sobom. Ksenija je pomislila kako ima inteligentne ruke.

A čekaj, konkurs za šta? Bio je to pesnik već na putu da se obeznani od alkohola. Verovatno zbog toga što u tom karnevalu pred rat pesnici nisu bili u prvom planu. Ili zbog klišea o obeznanjenom umetniku koji se uzdiže na pijedestal arhetipa.

Za kratku priču, odgovorio je Pisac ozbiljno, pošto je malo razmislio.

A na koju temu?, upitala je njegova devojka, očigledno s temom na umu.

Na temu ognjišta, rekao je Pisac i pogledao u Dušana. To su uvek radovi toliko tragično loši da moraju biti dobri, dodao je obraćajući se njemu.

Ne moraju. I nisu., rekao je Dušan i pripalio cigaretu.

Ono kao… ognjište… u kući?!, nije se dala omesti Piščeva Devojka, očigledno s kućom na umu.

Jok, u šatoru. Odgovor je bio podrugljiv, ali Piščevoj Devojci se činio razuman – jer ognjište jer vatra jer priroda jer šator – pa je izgubila interesovanje. Ona je gradska devojka.

A Ksenija i Dušan su se preko stola sreli u toj reči. Sreli su se u njenoj čistoj formi, u fonetskom obliku suglasničke grupe š – t – r, ostrvu u moru te večeri. Samo oni su je čuli bez značenja, kao zvuk. I bilo da su se gledali ili ne, ostali su u tom zajedničkom nemuštom prostoru mimo svih ostalih.

A žanr? Koji žanr?, rekao je neko. Njih dvoje više nisu pratili, ostali su to osećali i nisu im se obraćali.

Dosetke, smeh, a Pijani Pesnik je mrmljao sebi u bradu: u žanru rodoljubivom jebiga drugog nema samo žanr naše balkanske dušećevapaburekasarme u jebenom žanru čojstva i junaštva austrougarske kulture vere praotaca u žanru uzvišenog samosažaljenja u žanružrtava uvekisamožrtava i jebenog Boga Paruna i moštiju i mošnica… Pa se obradovao aliteraciji.

A napolju je bila noć od čije su se svežine stresli kad su izašli. Neko je predložio da idu u zoološki vrt jer zna čuvara pa će ih pustiti unutra, mora biti poseban doživljaj zoološki vrt noću.

Uske dorćolske ulice s gdekojim osvetljenim prozorom u sitne sate. U jednom suterenskom, dvoje ljudi, verovatno bračni par, pakovali su stvari u dva velika kofera. Ona je zastala, s nečim u rukama, pa odustala i vratila ga na sto. Iako je predmet bio mali – Ksenija nije videla šta je to – za njega nije bilo mesta u budućnosti.

U zoološkom vrtu nije bilo ničeg posebnog jer i životinje spavaju, ne dežuraju da bi zabavile ljude specijalnim doživljajima.

Sve dok nisu stigli do slona.

Slon je bio napolju. Stajao je na mesečini, s jednom okrnjenom kljovom, i klatio se napred-nazad prebacujući težinu sa zadnje desne na prednju levu nogu i natrag. Napred-nazad, savršeno jednoličnim tempom, veliki životinjski metronom. I tih. Opravdano je bilo pretpostaviti da će tako nastaviti sve do jutra i sutra i prekosutra, dok se ne desi nešto vanredno, uzbudljivije od smrti. Sa okrnjenom kljovom, veličanstven.

Bokte… – začuli su Pijanog Pesnika iza sebe – … i ovo je rodila pička.

Piščeva Devojka i njena drugarica su se glasno nasmejale, pa probudile majmune koji su im onda odgovorili kricima u noći. Dušan je prišao Pesniku, koji je u međuvremenu seo na zemlju, podigao ga i poveo kući. I ostali su se razišli. Pisac i njegova devojka pošli su sa Ksenijom jer žive u istom kraju. Ona je koračala s prazninom između nogu i u dnu stomaka, povremeno odgovarajući na njihova pitanja.

***

U Narodnom pozorištu, na skupu opozicije režimu i državnoj politici nisu bili svi, kao u kafani. (…)

Odlomak iz romana Senka vodenog žiga