Mlada i gola, u sedela sam na krevetu i jela sladoled. Leđima naslonjena na tvrdo drveno uzglavlje, zapravo poluležeći.

Marko mi je spustio glavu u krilo. Okrenuo se i pogledao gore u mene:

„Kako je bilo?“

Izgledao je kao da ima bradu s jedne strane lica, od mojih stidnih dlačica.

„Lepo“, rekoh.

David, njegov brat, ležao je pored mene, s rukama ispod glave, i piljio u plafon. Dugačko, lepo telo, sasvim mirno.

„Kako?“

„Pomalo kao saobraćajna gužva“, odgovorila sam i nasmejala se.

Spustila sam ruku na Davidov mali stomak. Na samo njegovo dno, s kovrdžavom granicom uz kažiprst i palac. Osetila sam blagi trzaj pa opet mir. David se nije pomerio niti je skrenuo pogled. Ruka mi je bila hladna.

„Kakav ti aseksualan um imaš, Ela.“ Marku su se sad videli zubi u osmehu, u onoj polovičnoj bradi. „Hladan, naučnički.“ (Marko je, inače, naučnik, i u svemu vidi nauku.)

„Kao sladoled“, odvratih.

David je položio ruku preko moje. I dalje je gledao u tavanicu.

„Volim te, Ela. Udaj se za mene“, čula sam Markov glas. Ali nisam ga videla. Gledala sam u otvoren prozor na suprotnom zidu.

Vetar je nadimao unutra zavesu punu sunca, a iz dvorišta su se čuli glasovi i muzika.

* * *

„Sve će biti u redu, videćeš“, kazala sam Gordani. „Pa rekli su da je bio učauren kad su ga izvadili.“

„Sutra ću cela biti učaurena“, odvratila je Goca i nasmejala se. Sutradan je išla na snimanje skenerom. „Je l’ ti još krvariš?“

„Da. Moraću na nešto što se zove ’eksplorativna kiretaža’.“

„Zvuči istraživački“, kazala je pa smo se obe nasmejale. Od operacije pluća, govorila je sipljivo i smejala se šištavo.

Malo smo klimakterično poćutale. U slušalici je pucketalo.

„Svaki dan je trijumf nad prazninom ako ti ne prođe uzalud“, rekla je Gordana zatim, ozbiljno.

Podišla me je jeza od straha. U njenim stihovima nikad nije bilo ovakvih opštih mesta. Ni kad ju je ostavio muž. Ni kad joj je ćerka otišla da se ne vrati.

„Videla sam danas oči jednog starca. Vodenaste i tužne“, rekoh. „A sinoć sam vodila ljubav.“

„Dovoljno!“, odgovorila je teatralno. „A ja sam danas napravila pitu od kolašinskog sira.“

„Sve nešto strahujem od klišea…“ Zaćutala sam.

„Ali fino je piti kafu, zar nije? I gledati lišće je tako fino. Čak i kad te boli zub. I kad…“ Zakašljala se.

„Kako, onda, naći reči? I gde?“ Već sam skrenula misli na svoj roman.

„U drugome, Ela. U drugome.“

Opet tišina. Bez pucketanja. Kao da na vezi već nikoga nema.

„Hej, znaš šta sam juče rekla?! Da ne poveruješ!“ Živnula sam.

„Šta?“

„Od reči do reči, rekla sam sledeće: ’Da sam šumska životinjica, izašla bih iz mraka da jedem iz tvoje ruke.’“

„Kome si to rekla?“

„Prijatelju.“

„Eto vidiš.“

Malo potom pozdravile smo se i prekinule vezu. Spustila sam slušalicu sa osećanjem da sam joj pila iz ruke. Osećala sam se tako još čitavih pola sata.

(Priča objavljena u “Književnom magazinu”)