Cele noći čujem vodu kako jeca

Cele noći čujem vodu kako jeca. Cele noći pravim noć u sebi, pravim dan koji počinje radi mene koja jecam jer dan pada kao voda kroz noć.        

Cele noći čujem glas nekog ko me traži. Cele noći me polako napuštaš kao voda što jeca polako padajući. Cele noći pišem zračeće poruke, poruke kiše, cele noći neko motri na mene i ja motrim na nekog.            

Zvuk koraka u krugu blizu ove zlovoljne svetlosti rođen iz moje nesanice. Koraci nekog ko se više ne migolji, ko više ne piše. Cele noći neko okleva, onda prelazi krug gorkog svetla.      

Cele noći utapam se u tvojim očima što postaju moje oči. Cele noći gurkam sebe  ka toj beskućnici u krugu moje tišine. Cele noći vidim da nešto tetura ka mom traženju, nešto vlažno, sačinjeno od tišine što pušta zvuk nečijeg jecanja.         

Odsustvo sivo duva i noć postaje gušća. Noć, senka kapaka mrtvih, lepljiva noć, izdiše neko crno ulje što me duva napred i podstiče da tražim neki prazan prostor bez topline, bez hladnog. Cele noći bežim od nekog. Ja vodim tu trku, ja vodim tu fugu. Ja pevam pesmu tužbalicu. Crne ptice preko crnih pokrova. Mozak mi plače. Rastrojeni vetar. Ostavljam napetu i teskobnu ruku, ništa neću da znam sem ovog stalnog naricanja, ovog zveketa u noći, ovog odlaganja, ovog beščašća, ove potere, ovog nepostojanja.         

Cele noći vidim da sam ta napuštenost ja, da sam taj jedini glas što jeca ja. Možemo da tražimo s fenjerima, da pređemo senkinu logu. Možemo da osetimo pulsiranje srca u bedru i vodu što se povlači u drevni prostor srca.

Cele noći te pitam zašto. Cele noći mi govoriš ne.

(Prevela Divna Popov)