Izbor iz poezije Raše Livade

Filipika gordih
 
 
Pre nego što ispijemo sve otrove, i obesimo se:
            U Gradskom parku, još ovo da ti kažemo
            pa da nas nema, pa da nas kao oblutke
            prostranog svetla, zavitlaju niz reku, da
            potonemo sporo, kao kap krvave žive, niz
            ono rebro, nazvano mnogim imenima, u
            mulj: Da budemo sedefno uvo, tvrdo uvo
            na sve što će se zbiti.
 
Još samo ovo o budžaku-nad-budžacima, gde pesma
            gnjili, i neimar cvili; gde svirep je
            narod, mutan liman, nebo nisko, zvezde
            na uši uđu, na nos iziđu, a u bunare kad
            meteor padne: Izvade kost i ćupove.
 
Još samo ovo o precima što se hvale potomcima.
            da je svuda mnogi prošao i kule zidao: A
            ko je, a šta je ostalo? Deset crkava, znak
            lojalnosti pobožnim ambasadorima.
            gomila pustih kuća bez svrhe i namene,
            banke, teleksi, i stotine glasova
            preobraženih u laveže koji skitaju i
            laju u oluke: Poštujući, i prizivajući,
            a ne znajući ni koga, ni šta.
 
I čude se onim što silaze s planina, danas kada
            cvetaju gladi i umetnosti, čude se onim
            poslednjima, što niz planinčine silaze,
            menjajući međusobno košulje, ruzmarin,
            poljupce i sir, kada se sretnu, i kažu:
            Taj običaj je star.         To je stari običaj.
 
Pa ko su onda naša braća i sinovi, i ko smo svi mi,
            ovde, u lovu na sadašnjost? Skupa: Samo
            Da otimamo novce jedni od drugih, ugalj,
            žuč, grobnice: Ko su naša braća i sinovi,
            od ovih ovde, okupljenih oko teleksa, koji
            godinama ne otkucava, ni jednu vest, već
            samo prazno zvrji, kao lafet, s kog su
            upravo odneli mrtvaca.
 
 
 
A Livada kaže:
 
Teže je sazdati srušene hromine,
nego novu kuću.
 
I kaže:
 
Pomeri nogu, lek je pod cipelom.
 
         

Supruga
 
 
P
A
D
A
M
O-u krevet,
Mekši od košuljica zmija:
Polupani-u-bezbroj ljubavnika,
(Kentauri noktiju, nogu i laktova.)
Što se sudaraju u mraku
I ne srastaju:
U mraku,
Jer
Ljubav je uvek
Silaženje leđima u mrak:
Fulanje niz gelender-svog-Semena.
I sve je tada golo-i-golemo:
Usta šira od polutara,
Uši dublje od bunara.
(Koliki su ti
Samo zubi.)
A ulazak i izlazak
Postaju imena iste žurbe.
 
***
 
Kada skeleti  zazveče u mesu.
Nos bolje vidi od očiju,
Stomaci se izvrću
Ko rukavice,
Prsti sriču Brajevu azbuku
Kroz kosu što cvili
Pesmu-bez-reči,
I samo
Krici bivaju slova
Onog prapotopskog jezika
Na kome se nežnost
Urla,
Urlajući-priziva,
Prizivajući-stvara, zida, crta:
Kobila, svinja, grbavac,
Šamar i ujedanja.
 
Između
Pogleda i dodira:
Čas jesmo – čas nismo,
Trenutak smo, samo trenutak, telo:
I to je poraz svake strasti:
Ne-možemo-stalno-
Biti-telo.
 
***
 
Ni prazni – ni siti:
Vraćamo se iz tog zagrljaja,
Koji je samo uvećao razlike.
 

Čistilište
 
 
To me svako pita. I začudićeš se:
Dugo je najlepše-i-najveće zdanje
U gradu bio: K a r a n t i n.
 
Može se, ako zagrebeš malter,
(još uvek) iskopati cevanica,
Il rebro graditelja.
 
Jer, tu je bio zabel
Između podzemlja i zemlje,
Između zemlje i neba.
 
Tu bi oni,
Koji sajlom Rodopa pođu
(da odbegle očeve nađu)
U Heladu,
I oni iz Jerusalima i Smirne,
Što beže u Poljsku i Nemačku:
(da umnože seme i ametiste)
Uzeli lekove i tačne karte,
I zapucali dalje,
 
Ali mnogi su i ostali.
 
I kakva smo samo mešavina bili:
Sloveni… Grci… Germani…
Ugri… Jevreji… Latini… Ah,
Ne znaš ti koliko odora promeni
Glumac,
Dok ne ostane go. I pitaš:
Šta nas je održalo,
Koja kultura… običaji…
 
Odgovoriću ti:
 
Karantina više nema (u-nama-je)
Alister naučio nas je da ljude
Delimo na zdrave i uboge.
 
Osim toga, mržnja koja traje,
(ovde je trajala)
Učini da čovek zaboravi: Ko je,
I šta je.
 
 
 
A Livada kaže:
 
Učitelj nikada ne otkriva sve
svojim učenicima. Ako ih voli.

Kapije
 
 
Gaziš ulicom i: Rupa.     U vazduhu.
Priđeš, pipaš ivice:
Mak nije, vime nije – a meko je.
Hleb? Note? Obraz babe? Ne i ne.
Ništa tome slično.           Šta je to?
Uvlačiš glavu kroz rupu:    Miriše.
Krljušt?     Krtola?    Trpeza;    so;
kap cvekle u slaniku.         Trpeza.
Roditeljska, nikako internatska.
O, samo tvoj nos, more je
koje prima takve gromove!
Odmakneš se malo, ne mnogo:    Rupa,
u vazduhu, miriše. I šta tu ima:
Brzo u banku;        brzo zidare;
šta košta da košta;       ne pitaš.
Ako je to istina da miriše, samo
u tom slučaju,
ako je istina:
Ta rupa mora da se urami u drvo,
kamen-zlato,
Jer kada se kuće, gradovi, nebo,
sruše:
Kapije ostaju uspravne.
 
 
 
A Livada kaže:
 
Ma koliko se vine,
pticu oprlji dim njenog gnezda.
 
 
 

Iz Asizija
 
 
Ti dečaci na konjima i na lađama
(A šestorica, priča se, i peške.)
Tražiše Asizi,
Po ovim varvarskim krajinama:
Gde je i Ovidije
Kukao za novcem i starom slavom.
 
Ribari im prostreše mreže
Umesto stolnjaka,
Ponudiše im smuđa, vino, crni hleb,
I jedan ređi vetar,
Od kog bujaju kose i san:
Što se zati u njihova srca,
Ko čamac u mulj.
 
U zoru su razgaljeni čavrljali
Kako jedni drugima iskrsavahu
U snu,
A jedan reče:
 
Usnio sam debeli-biserni-krst
Kako stasa iz usta,
I lomi mi zube:
Još osećam srh-pod-jezikom.
 
Palo je neko zezanje
Al štovaše znak.
 
Domaćine je zabavljao
Taj ljupki govor o zumbulima i suncu,
I prostim haljinama:
I primiše ih.
A s jednim (Umalo-da-zaboravim.)
Koji je tvrdio za njihovo vino
Da je ukusno kao krv Boga:
Bratimili se,
 
Toliko:
Što se pesništva tiče.
 
Knjige pak pišu o onome što sledi:
Vešanja, pokrštavanja,
Podmezanja nogu i požara,
Ekspanzija trgovine i vojnih doktrina,
(Samim tim i umetnosti.)
Kako to već biva,
Kad deca krčme očevinu.
 
Ja opet vidim
Samo jutarnje babe,
Što s cegerima špeceraja
Ophode taj sveti,
Usnama oribani kamen,
Brzo progunđaju:
 
Živo dete…
 
Slava…
 
Pare…
 
Moć…
 
I odu kući.
 
 
 
A Livada kaže:
 
Predugačka proviđenja zamute pogled.
 
 

[MEĐUSNOVJA DAVIDA ATLANTIĐANINA]
 
 
5.
 
 
Godine me pregaziše kao ružan glas
 
Suviše sam vremenit za neki smisao
 
Kako je bilo i kako treba
ko to zna
 
Sve sam tako mislio
 
A onda
ono legendarno Onda
savi se svod i neko u haljini
od-luči siđe i
poljubi me
u usta
 
Znao sam da se ta božanska sodomija
može odgoditi ali
ne i preskočiti
 
Od tada živim ne kako treba već
kako bi trebalo
 
Novim sam pomazan uljem
uspela mi ljubav
 
P o s t a j e m
 
Z r i m
 
Aliluja
 

PLOČA  O LeUTALICAMA
 
 
Kako golemi su pregolemi razlozi daljina
gledano s naše obale
 
O drumovi o pokretna ognjišta
u nama borave dabozi
pešačenjem iznakaženi
od beskućništva ludi
 
O prognani iz slavne slučajnosti disanja
dogodismo se u paklu reči
na pločama osmišljenim
konjicama godina
pregaženim
 
I kako ovde na strani
onostranskoj
da slavimo
bogove
naše
 
Govorasmo stravično je roditi se na
našoj obali bežali smo bežali
obala nas sustizala
 
Govorasmo mudrost je lutnja po livadama
lutasmo od stakla putokaza
ako sami ne bejasmo
nije bilo
 
Zalutasmo
 
I kako sada slaviti božanstva naša
 
Ni jadikovku da završimo a gle
boljezi
 
Na krznu zraka
 
Bukte pozivne pesme
 
Pesma uvek i nanovo silazak
sandalama novim na cestu
na zemlju drevnu
 
Prazni se uspinjemo obilni silazimo

[Vreme miševa]
 
4.
 
 
nekoliko disanja
tumara
ispod nerazbijenih prozora noći
 
čovek
prodaje tradiciju
                          u flašama od paradajza
prenoćišta radi
 
žena urliče
                  u podrumu
kao da rađa psa
 
neki su uspeli dovući devojke
pod most
 
obezglavljeni pijanci
glavom naslonjeni
na pločice klozeta
povraćaju sujetu
 
u daljini
             čuje se
lavež dokoličara
             u sobi
od mahagonija