Gloriously Geeky Newborns ili Koliko poznajemo internet kulturu?

Veza pokolja u Čerčjardu na Novom Zelandu sa megapopularnim jutjuberom Pjudipajem odjeknula je u svetskim medijima gotovo istom snagom kao i vest o samom tragičnom događaju, a po svoj prilici imaće u virtualnom svetu dužeg i većeg odjeka od samog tragičnog događaja. Ma koliko nehumano zvučalo, možda veći odjek i zaslužuje, naprosto zato što ukazuje na jednu bitnu pojavu s dalekosežnim uticajem. Mnoge je to nadahnulo na članke, izjave, raznorazna reagovanja s preovlađujućom bojom osude „Pjudija“, a implicitno i samog interneta.

Kao i u svim ishitrenim osudama takvog tipa, i u ovoj leži zapravo strah.

Osnovno pitanje je: Koliko poznajemo internet kulturu? Već najmanje dve decenije svet je podeljen na korisnike interneta i one koji na internetu obitavaju, pri čemu je razlika više kvalitativne nego kvantitativne prirode, i podela postaje sve veća i dublja, što ukazuje na potrebu njene ozbiljne analize. Znamo li da na internetu, zahvaljujući visokoj tehnologiji komunikacije kojoj ni vreme ni prostor više nisu prepreka kao što su to bili do juče, postoje čitave zajednice čije se aktivnosti prelivaju u takozvani „stvarni svet“ i koliko znamo o njima, o mehanizmima njihovog delovanja?

I sama podela na stvarni i virtuelni svet (odraz dihotomije duša/telo?) svakodnevno se dovodi u pitanje, između ostalog i pomenutom najnovijom tragedijom, ali i primerima solidarnosti, humanitarnog aktivizma, u svakom slučaju klimom velikog, slabo ili, po nekima, nedovoljno kontrolisanog uticaja čitave jedne dimenzije savremenog života.

Šveđanin Feliks, lepi dečko jutjuber, na početku sigurno nije ni sanjao o tome koliki će influenser postati. Klipovi o gejmingu, mimovi, inteligentan humor koji zahteva razmišljanje, komentari na događaje i svakodnevicu, pribavili su mu zamalo pa devedeset – 90! –  miliona pratilaca i momak je postao pravi fenomen i simbol otpora. Otpora koga i otpora čemu? Postao je influenser i počeo tako i da se obraća svojim pratiocima: preporukama da čitaju, kritikama popularne kulture, porukama koji se tiču njih i njihovog života.

Nesumnjivo, Srećko pripada zapadnjačkoj kulturi privilegovanih belaca i ne može od nje pobeći u meri u kojoj niko do nas ne može pobeći kulturi u kojoj je rođen, odrastao i formiran, u kojoj živi. Njegovi fanovi, međutim ne mogu se sabiti u isti okvir. Šta je okupilo toliki broj ljudi oko ovog mladića? Prateći ga nekoliko godina, nisam naišla ni na jedan, ni u podtekstu, rasistički klip među onima koje je objavio. Pa ipak, njegov se humor direktno danas dovodi u vezu sa nacističkim, ksenofobičnim verskim pokoljem. To navodi na razmišljanje.

Feliksov odličan, zajedljivi humor, koji izaziva čitave ratove pristalica na webu, zapravo je jedini faktor koji se može označiti kao ideološki zajednički činilac njegovih fanova – potrebu mladih u post truth eri za tim da ideološki budu neutralni, da ne pripadaju, da kritikuju svaku pojavu koju smatraju negativnom, ali bez „partijske“ discipline.

U osnovi, reč je o težnji ka individualnosti. Tako se Pjudi obreo u paradoksu: od težnje ohrabrivanja da se bude „svoj“ našao se pred devedeset miliona sledbenika, što je globalno nezapamćena popularnost u istoriji. I pritom se obogatio.

Uloga učitelja-lidera primamljiva je i možemo mu oprostiti što joj je podlegao. Međutim, za ulogu učitelja-lidera-influensera potebno je i nešto znati. Moć koja je Srećku pala u krilo ispostavila se, ako ne kao žeravica, a ono svakako kao vruć krompir. Ostaje da se vidi kako će on sa tim izaći na kraj i da li će uopšte u tome uspeti. Nadam se da je u stanju da to uradi u svome stilu – pametnim humorom, kojim je i privukao toliki broj ljudi. I da iz toga nešto nauči.

A nama ostaje da razmišljamo o internetu. Evo jedne ilustracije. Zastrašujuće je veliki broj ljudi koji, recimo, pod AI, odnosno veštačkom inteligencijom, podrazumevaju jednostavne mašinske operacije poput Gugl translejta, što je isto kao da pod tim podrazumevaju telefonski imenik, ili, da se poslužim jednom mnogo starijom metaforom: isto kao i da veruju da u radiju žive mali ljudi. Drugim rečima, o internetu, o eri informatike, ne znaju ništa, samo umeju da se služe kompjuterom. A znati se mora ako želimo da znamo nešto u svetu u kojem živimo, da se u njemu orijentišemo i ako o njemu želimo da rasuđujemo. Na putu sticanja tog znanja, pred nama se otvaraju brojna golema pitanja:

Kako internet komunikacija utiče na psihologiju pojedinca?

Kakve posledice mogu imati hipotetičke mogućnosti stvaranja ogromnog polja uticaja svakog pojedinca na internetu (što dokazuje upravo primer Pjudipaja)?

Kakvi su poslovnofinansijski modeli koji stoje u pozadini takvog polja uticaja i kakvi su njegovi stvarni i potencijalni efekti na aparat koji se zove država?

Kolika je i kakva demokratska priroda interneta, naročito uzevši u obzir procenat svetske populacije koja nema kompjuter?

Šta je tačno ona robinhudovska senka internet piraterije filmova, knjiga i raznih drugih sadržaja, i šta nam ona govori o onome što nazivamo „realnim svetom“, u kojem živimo?

Kako internet otvara pitanje slobode, a samim tim i odgovornosti?

I mnoga druga.

Jedno je sigurno: nemoguće je ozbiljno i plodonosno promišljanje savremenog sveta i savremenog društva bez ozbiljnog razmatranja interneta i bez znanja o njemu.

Pjudipaj može komotno prestati da bude popularan i negde proživeti svoj život kao običan Felix Kjellberg, što je bio i pre toga. Ali dolaze novi internet influenseri i njihova nova publika. To je tema za svako ozbiljnije sociološko, političko pa i filozofsko razmišljanje i istraživanje. U osnovi je, čini mi se, pitanje: kakve nove institucije moramo stvoriti da bismo njima obuhvatili jednu mladu, žestoku, neobuzdanu i u mnogome stihijsku dimenziju stvarnosti, a da se to ne svede na totalitarističko-merkantilnu kontrolu?