“Mogu, znači jesam.”

Sa devetnaest godina, Simon Vej (3. februar 1909–24. avgust 1943) osvojila je prvo mesto na ispitu za srednjoškolskog profesora “Opše filozofije i logike” u Francuskoj; Simon de Bovoar položila je kao druga. Fascinantna priča o životu Simon Vej i danas privlači pažnju ljudi širom sveta. Nobelovac Alber Kami rekao je za nju da je “veliki duh našeg doba”. Pesnik Tomas Sterns Eliot o njoj je napisao da je bila “genijalna žena, od onih genija što su srodni svecima”. Poljski pesnik i nobelovac Česlav Miloš smatrao ju je francuskim “retkim poklonom savremenom svetu”.

“Zamišljeno zlo je romantično i raznoliko; pravo zlo je sumorno, monotono, jalovo, dosadno. Zamišljeno dobro je dosadno; pravo dobro uvek je novo, čudesno, opojno.”

Simon Vej je bila idealistkinja koja je živela svoje ideale. Rođena u porodici jevrejskih intelektualaca, Vej je sa 24 godine uzela jednogodišnje odsustvo s nastavničkog posla i inkognito radila u fabrici automobila – uprkos retkoj neuropatiji zbog koje su je mučile i onesposobljavale teške glavobolje – da bi bolje razumela kako žive i sa čim se bore siromašni radnici.

“Pripojenost je veliki generator iluzija; do stvarnosti može dopreti samo neko ko je odvojen.”

Sa 27 godina prijavila se kao borkinja u jednu anarhističku brigadu u Španskom građanskom ratu.

“Pažnja je najređi i najčistiji oblik velikodušnosti.”

Imala je samo 34 godine kad je umrla od neuhranjenosti u jednom engleskom sanatorijumu, gde se lečila od tuberkuloze, pošto je odbijala da uzima više hrane od onoga što su kao sledovanje dobijali njeni sunarodnici u Francuskoj pod nacističkom okupacijom.”

“Ljubav nije uteha. Ljubav je svetlost.”

Uza sve to, tokom svog kratkog života, napisala je značajan opus. Pisala je s neuobičajenim uvidom i retoričkom strogošću o elementarnim pitanjima kao što su suština pažnje, značenje prava, kako iskoristiti patnju, šta znači biti ljudsko biće.

“Bilo da je ta maska etiketirana kao fašizam, demokratija ili diktatura proletarijata, naš veliki neprijatelj ostaje aparat – birokratija, policija, vojska. S njim se ne suočavamo na bojnom polju – taj nije toliko naš neprijatelj koliko neprijatelj naše braće i sestara – već neprijatelj koji sebe naziva našim zaštitnikom i koji od nas pravi roblje. Bez obzira na to kakve su okolnosti, najgora izdaja uvek je potčiniti se ovom aparatu i u njegovoj službi gaziti sve ljudske vrednosti u nama samima i u drugima.”

Delo Simon Vej i njena ličnost danas su pomalo zaboravljeni, opskurni i nedovoljno cenjeni, s jedne strane kao posledica sistematskog brisanja ženskih ideja iz istorije, a sa druge kao rezultat tragičnog delovanja dvojakih sila kolektivne amnezije i rigidne, površne ideološke polarizacije u svetu. Pa ipak, sve njene ideje i teorijski spisi ispostavili su se kao zlokobno proročki. I ne samo to, Simon Vej je svojim idejama snažno utiscala na takve svetle ličnosti kao što su Hana Arent, Suzan Zontag, Ajris Merdok, Mišel Fuko, Flaneri O’Konor i Kornel Vest, i neobično su aktuelne i danas.

“ Ako se spustimo, uronimo u sebe, otkrićemo da posedujemo tačno ono što želimo. ”

Mistik, filozof, marksistkinja, “crvena devica”, “hrišćanska komunistkinja”, anarhistkinja, borkinja, Simon Vej svakome ko se lati njenog dela šokantno razbija političke i filozofske stereotipe površnog obrazovanja i pleni pažnju neobično monolitnim saglasjem između individualnog i opšteg, dosledno sprovedenog sopstvenim životom i ličnim primerom.

“Moramo da podnosimo neslaganje mašte i činjenica. Bolje je reći: ‘Patim’, nego reći: ‘Ovaj je predeo ružan.’ “

Simon Vej je jedna od najautentičnijih i najzanimljivijih žena u istoriji. O njoj su napisane opsežne studije, citirale su je i duboko uvažavale ličnosti kao što su Mišel Fuko, Hana Arent, Suzan Zontag, Alber Kami, Žak Kamat i brojni drugi.

“Sposobnost poklanjanja pažnje unesrećenoj osobi nešto je veoma retko, veoma teško; to je blizu čudu. Gotovo svi oni koji veruju da imaju tu sposobnost nemaju je. Toplina, pokreti srca i sažaljenje nisu dovoljni.”