Dva vremena

Zasela oba da traju
pogrbljen kartaški mûk -
jedno ne štedi adute
proređene kose plaši se uzmaka
plamsaja
obične karte onog drugog.


Kocka.
Ulozi.
Na žici trula balerina
glasa se sletanje vlasi
                           (čuje se, čuje)
čitava jedna zemlja cakli se pusta
i mnogo strmina a Sizifâ nema.
Negde pri vrhu 
zadubljena
dva vremena
                            lebde:


Ono široko, u kapuljači šaka tmine
                            (kosa je bila gusta),
poprištu zamahom proroštva raspinje
i zla mu se čine deca.
(Izgledi:
dekor umakao glumcu
pobeći - u mrtvu prirodu zemljane pepeljare
              bremenitih reči?
                             Ali ne.
Odakle onda u san izići,
u onaj gde sanjač sabrano
nemoći naručje pruža
                             a protivnicima ni traga.)


A ono plaho, tako bi
jasno
pokretom adute da sagori,
čas među hodnike neba
pa odmah vodena tama.
Optrči krug pa bi dalje.
Misli neće stići sve mape. 
Zaboravlja da sâmo je vreme.
(Izgledi:
rojevi mogućeg
samo zaploviti treba
vir li je nije važno
i veslom se put crtati može.)


I tako igra traje.


Oni što se deobom množe
mogu reći po volji
                              (pošto su odavno bolji
                              njima tek sve je čisto)
ali ja ću ti reći šta ne valja:
                              na kamenje smo zaboravili.