Moćna nedelja

Žuti zrak pleše ulicom
pod drvećem deca započinju igru
pre podneva sve muke su nemoćne: Božji dan?


Slika za slikom –
videti nije što i polje
preći nikom ko nije zaboravio boje, zabranjeno, smelo
bezglasnom vikom razdirao
čelo moje glatko sve je samo nije belo
ni kad se smeje ni kada pognuto ćuti jer ga prizori
vabe po njemu pišući jasna, okrugla slova
(hologram bola lepi se, prianja vezivna smola
krpice buduće i protekla šarena stakla
u crveno zasekla ili u zvuke)
sa neba pala u ruke pakla moćna nedelja kolje
tupim vremenom što nikud ne žuri:
Neće biti gore
izvesno je
da bilo je more ovo polje što ga prelazimo
i kad stojimo nevoljko.


U školjci želje taloži tugu
glasanje ptica i odziv tornja.
Pod Suncem devojke-latice plove mladošću
ne dotičući zamandaljene snove.


Dakle tamo, u šume simbola silaze ove
zvezde, darovi i ostalo do čega mi je stalo
što mi je dragocenje,
a govornici na terasama, kad zvoni na večernje,
prodaju ih masama, sred raskoši vazduha, lišća i vode
u bescenje,
Bog nekud ode i ja sanjam dugo i često 
kuda to odlaze putevi.


Pod Suncem svega:
seoska cesta i spokoj davno propisani, pravedno izazvani,
tromo krdo kuća, iza njih reka
bolesni šimšir
i grob jednog malog psa između dve voćke.