Susreti: Gwen John

Dan kad sam se prvi put susrela s Gven Džon bio bi samo deo mase rutinskih dana koji opravdavaju izreku da vreme “leti”. Nisam čak htela ni da uđem u galeriju, nije bilo dovoljno vremena, ulaz je bio preskup, nisam bila raspoložena. Ali prijateljica je insistirala. Tri slike Gven Džon, zapravo dve slike i jedan crtež, zaustavile su vreme. Na njima, u njima je bilo prisutno sve što nisam znala o njoj i njenom životu. Na njima je bilo prisutno i ono što nisam znala o sopstvenom životu. Slike su bile dovoljne. Delo je uvek dovoljno, sve ostalo je balast i poziva na učitavanje. Bio je to jedan od meni vrlo važnih susreta. I danas u nekim svojim raspoloženjima nalazim lepotu, koju inače ne bih nalazila, jer ih povezujem s njenim opsesivnim slikama studijama enterijera umetničke sobice, a room of her own.

Gwen John in Post-Impressionist Paris

“O susretima? Iluzija da se susrećeš s ljudima dok zapravo imaš dodira samo s normiranim prividom. Istinski susret dešava se samo kad se nađeš oči u oči, ili bar licem u lice sa istinom. Otuda mi je pri uključivanju u projekat ‘Susreti’, prvi poriv – i najsnažniji – da pišem o susretima sa umetnošću i umetnicima. U normiranom prividu koji nazivamo susretima nije uvek jasno ko (ili šta) nije autentičan, onaj s kojim se susrećem ili ja. Normirani privid ne uzima nužno oblik bezličnosti i uniformnosti. Neki od najneautentičnijih ljudi koje sam u životu sreo, bili su veoma slikovite, neuobičajene, čak ekscentrične pojave. Velika je ljudska želja za preobražajem, i složena, nikad do kraja objašnjiva samo detinjstvom, trumom, društvom, ambicijom, vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju, ni pojedinačno a ni zajedno uzev… mada su ta rešenja bez sumnje legitimna, privlačna i podsticajna. Takve transformacije su primenjene kreacije, kao kad neko pravi hoklice, dekupaž, šarene slavljeničke torte i takve stvari. I šta ćeš s hoklicom, nego da sedneš na nju? Ako je dobro napravljena, dobrih proporcija i stabilna, sedećeš na njoj u određenom vremenu, ispuniće svoju svrhu, ta će se radnja uspešno ponavljati; ili će te zaboleti telo pa ćeš ustati i ubuduće to izbegavati; možda ćeš čak i pasti. I dani nam prolaze obeleženi takvim susretima, odnosima i događajima koji iz njih proističu, u kojima smo nekad hoklice, a nekad oni koji sede. Čitav ovaj moj opis, poređenje i stilski tropi bili bi banalni i na granici klišea da nije one neuralgične tačke u kojoj se i najšarenija, najupadljivija, najšokantnija, najprefinjenija kreacija sopstvene persone otkriva kao – drvena šamlica. A pronicanje u takve kreacije isključivo je vezano sa osetljivošću na umetnost i umetničku istinu, sa senzibilnošću poroznih, fluidnih granica između stvaraoca i primaoca. U tom smislu, autentična ličnost je je ultimativna kreacija, subverzivna sila suštinskog otpora prema spoljašnjim i unutarnjim represijama svih vrsta. O susretima s takvim ličnostima, sa takvim delima, treba izvestiti.” (A. V. “Vergaderingen”, Amsterdam 2022)