Kyrie

Jedno vreme sam bezuspešno pokušavao da se uzdržim, koliko god sam mogao, a onda su me, zajedno s tri starija dečaka, prvi put uhapsili pri obijanju auta. Oni su tome pristupili svaki iz svojih razloga: jedan zbog punog rezervoara goriva, ostala dvojica zbog šest kanistara vode u prtljažniku i na zadnjem sedištu. Tako nisu imali zbog čega da se svađaju i otimaju, pa je sve prošlo glatko. Obično ide glatko kad se plen prethodno podeli, to je stara istina. Sa mnom, međutim, ništa nisu morali da dele, ja sam kod kuće imao i vode, i auto i gorivo. Samo nisam imao vazduha.

Zato su me i uhvatili. Zato što sam i dalje stajao i disao pošto su ona trojica već uveliko bili pobegli. Oni zapravo i nisu bili dečaci, imali su preko dvadeset godina, ali po svemu ostalom jesu, i stoga su se tako i okamenili u mome sećanju, kao dečaci. Svaki put kad se okrenem prošlosti, neko iz mojih sećanja se okameni, pa se trudim da se ne sećam. Da budem pozitivan i gledam pravo preda se. Zaista se trudim, iz obzira. Kućno vaspitanje je, izgleda nešto što se u životu najteže iskoreni. Kao one biljke nad zemljom nejake, neupadljiv ukras, neke i mirišu, sitnih cvetića pastelnih boja, doprinose lepoti pejzaža i sve slično tome, plemenito. Pokušaš li, međutim, da ih ubereš, to se pretvori u čupanje. Vučeš, vučeš, podigne se mala humka zemlje, rastrese se, i čupanje samo od sebe pređe u iskorenjivanje. Počne da se podiže još više zemlje, na sve široj površini, izlazi na videlo čitava mreža žila, i onda je najpametnije odustati. Kome je do kopanja.

Ovde uglavnom samo takvog bilja i ima, u ovoj pustinji. Kad sam tek bio došao u motivacioni kamp i počeo da radim na gradilištu, isprva ga nisam ni primećivao. Sve je bilo pustinja na kojoj se odmaraju oči, gde može da se diše, i to je bilo dovoljno. Kasnije su se ipak nametnuli i neki detalji, pa se i vegetacija probila do mene. Nisu neprijatne te biljke: sitne, guste, niske, prekrivaju tlo poput puzavice kojoj nedostaju visine. Te površine se razlikuju od pustinjske zemlje po drugačijoj boji. Mutnoj, moram reći. To je od cvetića, njih bezbroj. Dalje od toga nisam išao, lepota je opasna.

I inače nikud ne idem. Samo dolazim ovamo i zidam. Već treća godina je tome, a ja nisam još upoznao ni naseobinu naše kolonije. Poznajem samo ulice kojima koračam kad se iz pansiona zaputim van grada, drvene kuće i njihove tremove. Dok prolazim rano ujutru, na tremovima su samo prazne stolice i ljuljaške, ljudi još spavaju. Kad se vraćam, toliko sam umoran da retko podižem glavu. A i kad podignem, obične su figure u vidokrugu.

Volim da se fokusiram jedino na kamen. Sâm sam izabrao da zidam, svi mogu da biraju, ja sam izabrao to. Mnogo novca je uloženo u projekat motivacionih kampova. Gradimo velelepne gradove u pustinji. Imamo sve što poželimo, a ne želimo mnogo. Ne želimo gotovo ništa. Projektanti Grada Svetlosti predvideli su mnogo različitih materijala za izgradnju. Imamo na raspolaganju gotovo sve vrste kamena – od najređeg mermera, preko kamena-stanca, do granita i peščara. Meni su pak najdraži blokovi doneti s drevnih ruševina. Kad njima zidam, osećam da nešto čekam. Šta, ne znam. Možda da kamen progovori.

***

Alegra se toga jutra zabavljala vizijama iznenadne smrti. Dešavalo joj se to s vremena na vreme, naročito kad napolju osvane bistro i sunčano jutro kao toga dana.

Nije izlazila iz sobe već pet dana, sem noću, da udahne svežeg vazduha na tremu. Obroke joj je donosila Lina, i taktično se povlačila čim ostavi poslužavnik pred vratima.

Protegla se u krevetu, još jednom osmotrila svoje ruke (pomno, naročito laktove i unutrašnju, meku stranu, sve do pazuha), pa pogledala ka prozoru. Ne traje uvek tako dugo, nekad samo dva-tri dana.

Kad su je roditelji prvi put zatvorili, čitavih devet dana je provela u sobi, prestravljena da više nikada neće videti sunce samo zato što je bila tako neoprezna da izađe napolje dok je zračenje još trajalo.

Tad su već bili prošli karantin i nalazili su se na slobodnoj teritoriji, a ozračeni kontinent je bio pod blokadom i više niko nije mogao da ga napusti. Oni su to učinili jednim od poslednjih brodova. Njen otac, vojni zapovednik, ostao je zajedno s porodicom do kraja evakuacije. Važio je za časnog, nemilosrdnog oficira, i to mu je bilo važno. Važnije, naravno, od Mister Biga, njihovog psa.

Shvativši da za Mister Biga nije bilo mesta u skloništu, Alegra se iskrala napolje da ga nađe, pre no što se oglasio signal za prestanak uzbune. Trajalo je kratko, niko sem roditelja nije primetio da je nema i sve se završilo običnim prekorom, nisu je čak ni izgrdili, imali su preča posla.

Svega su se setili tek nešto više od šest meseci po dolasku na slobodnu teritoriju. Bio je sasvim običan dan i igrala se u vrtu njihove kuće u Prestonici kad ju je dadilja s prozora pozvala da uđe i spremi se za školu. Ali pre nego što je zatvorila prozor, zagledala se u nju i namrštila. Pa otišla da kaže njenoj majci da čudno izgleda, da je pomodrela od zime i da bi možda trebalo da ostane kod kuće.

Majka je odmah shvatila šta se dešava i preduzela energične mere, kao prava oficirska žena koja je celoga života na svojim plećima nosila znatno breme komande. Alegra je odmah smeštena u krevet, rečeno je da ima grip, majka je lično preuzela na sebe brigu o njoj, soba je zatvorena, a dadilja već sutradan raspoređena na novu dužnost, sa odličnim preporukama i većom platom.

Otac je ulazio noću, kad je mislio da ona spava, i podizanjem obrva pitao majku (koja je sedela uz lampu kraj postelje i čitala) ima li promena. Ona bi onda otkrila Alegru, pa bi oboje stajali i posmatrali njene ruke, noge, stopala… i ćutali.

Devojčica je znala šta se dešava, imala je devet godina i pamtila je snimke koje su emitovali stanovništvu ozračenog kontinenta. Simptomi radijacije imali su prepoznatljive faze. Ozračeni bi najpre pomodreli, pa bi im koža postepeno postala potpuno plava, a nakon toga bi se pretvorila u sedefastoplavu krljušt, boje najskupljih metaliziranih automobila, pa su te ljuspe pucale, otvarale su se rane, gnojile se i krvarile. Od početka krvavljenja pa do smrti ne bi prošlo duže od sedamdeset dva sata.

Znala je da bi ih sve – i mamu i tatu i braću – odmah deportovali nazad kad bi se saznalo da neko u porodici ima bolest radijacije, za koju se tada smatralo da je zarazna. Alegra je bila pametna devojčica. Pitala se samo gde će je sahraniti i mnogo ju je bolelo u grudima pri pomisli da više nikad neće videti travu.

A onda se, desetog dana, probudila ista kao i uvek, bez ikakvih znakova svega što je prethodno preživljavala. Zadržali su je u sobi još preko vikenda, a onda se život nastavio po starom, mada više nikad spokojno kao ranije.

Jer se sve s vremena na vreme ponavljalo. Alegra bi zapazila kako joj je koža iznenada modrikasta, potom je postajala plava, pa ljuspasta, pa opet normalna. Celoga života se zatvarala od sveta na neko vreme, pod najrazličitijim izgovorima. I celoga života je, kada počne, postojala i mogućnost da neće volšebno prestati.

Roditeljima i braći je laknulo kad se odselila. Ništa ne razori porodicu kao sramne tajne. Ipak, održavali su kontakt sve dok nije počela da se bavi biznisom koji oni nisu odobravali i osnovala kompaniju.

Sad je uzdahnula, razgrnula pokrivače i ustala iz kreveta. Sve je to bilo davno, još pre Najvećeg rata, i postalo je već nalik na priču. I bilo bi priča, bilo bi bajka da nije ovakvih dana. Obukla je kimono i pošla ka vratima, da uzme poslužavnik s doručkom iz hodnika. Uhvatila je kvaku i okrenula je, a plava krljušt dlana zašuštala je tarući se o metal.

(…)

2 thoughts on “Kyrie Leave a comment

  1. bogme lijepo teče. ni previše gusto ni previše razrijeđeno. taman kako pripovjedanje treba da diše. i na prvu intrigirajući likovo, bravo!

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s